Ивковић – тренер високолетача

Од нашег специјалног извештача
Катовице, 20. септембра – Кад неко стално гледа у небо, небо му постане и граница. Душан Ивковић (66) је светски признати тренер високолетача. Он најбоље зна колико су на цени, јер су ретки, али и како да их препозна, одабере и научи да стигну до циља. Били они голубови или кошаркаши ...

Када је по трећи пут преузео репрезентацију, коментара је било свакојаких. Па, није то за његове године, шта му треба да на крају каријере доведе у питање све што је претходно урадио, зар ће са овом децом на Шпанце, Французе, Словенце, Грке, Турке, а где су Стојаковић, Ракочевић, Миличић, Вујанић...

Слушао је добронамерне, али и злураде коментаре, углавном ћутао, радио и пројектовао стратегију. Пред полазак за Пољску убедљивим тоном умирио је кошаркашку јавност невероватном самоувереношћу, у том тренутку вероватно само њему аргументовану – „Будите сигурни да је ово најквалитетнији тим с којим располажемо у овом тренутку, у који имам потпуно поверење.

Јесте да је млад, јесте да је перспективан, али је спреман и зна како ће да игра и избори за такмичарске циљеве”.

Данас се сви се питају у чему је је феномен успеха Србије у Пољској. Велики ментор овог тима мора да буде неко ко је препун искуства, а да ли има прикладнијег од Ивковића. Ко би имао „петљу” да се захвали играчима са већим рејтингом и , како је рекао Тањевић, доведе на европски шампионат јуниорску репрезентацију са Крстићем.

Али, Ивковић је имао визију игре и искључиво је бирао момке који карактером и односом према државном тиму могу да направе „хемију” без које нема успеха, без обзира на индивидуални квалитет. Све остало је надградња.

Европа је занемела у одушевљењу и страху истовремено. Видела је дисциплиновану екипу која „пегла” у одбрани без пардона, а у нападу тражи најбоље системско решење, али побеђује и снагом талента. Селектор је сваком понаособ доделио улогу у систему ротације, али, за разлику од колега претходника, све су главне и сви играчи се осећају важнима.

(/slika2)За предводника је одабрао Крстића, доброћудног дива који је на терену и ван њега личио на „коку” око које пилићи весело пијучу и прате је на миг. А, колико пута су само НБА асови били деструктивни елемент ... Ивковић се определио за „нашу” децу, која вероватно неће ићи „преко баре” и која ће у репрезентацији, као некада, постајати играчи и увек певајући хитати на нову акцију. Е, за то је потребно бити много више него тренер.

Ако се вратимо две деценије уназад и подсетимо на две претходне Ивковићеве репрезентативне рунде, мало шта се данас променило у односима и проценама. Средином осамдесетих југословенска репрезентација почела је да се гаси.

Са сцене је сишла златна генерација, а Европа је то једва дочекала и почела да се „иживљава” због свих фрустрација од 1973, па до Игара у Москви, када у све титуле, такорећи биле резервисане. Тада је дошао Душан Ивковић и одмах се етаблирао ко тренер чврсте руке, способан да умири долазеће звезде, а лице – маска постало је његов заштитни знак.

До дан данас оставо је уздржан, непробојан и непоколебљив. Од претходника Ћосића добио је Дивца, Ђорђевића, Паспаља, Рађу и Кукоча, али је одмах убио его Дражена Петровића увођењем у тим искуснијег Обрадовића и Здовца, па Даниловића и Савића. Са њима је игра државног тима добила димензију снаге и спектакуларности.

У затвореном систему из коге је јавност апсолутно искључена, показивао је џиновско стрпљење за све играчке „дечије болести” и лудорије на терену, знајући да ће припитомити и најтврдоглавијег тигра. Пуцао је бичем, али је та генерација покупила два европска и светско злато и распала се слетањем авиона на сплитски аеродром, када су сви отишли на своју страну.

И другу рунду која је била неупоредиво тежа, Ивковић је добио у великом стилу. Нова репрезентација је крајем маја 1992, затечена на припремама у Француској одлуком Уједињених нација о санкцијама и немогућношчу да учествује на Играма у Барселони. Уз жалосну констатацију да репрезентација више не постоји, распустио је војску, али не задуго.

Захваљујући грчким пријатељима, Ивковић је објавио мобилизацију и смотру извршио у Грчкој. Асови су кренули ка Атини са свих страна света, а два меча са домаћином, под називом „Ју ол–стар”, јер тада ни име наше репрезентације и земље није смело да се помиње, представљало је повратак у будућност и још једну селекторову победу и најаву оног што ће се, такође у Атини, догодити две године касније.

По скидању санкција, Фиба нам је отворила врата Европског првенства на ком се показало колико је значила Ивковићева трогодишња илегална борба за очување култа репрезентације. На најјачем шампионату у историји европских такмичења, освојена је златна медаља у спектакуларном финалу са Литванцима, кад су Ђорђевић и другови расплакали Сабониса и Марчуљониса. Шпалир од Сурчина до Београда био је први и непоновљиви излив одушевљења народа у знак захвалности спортским херојима који су земљи вратили понос и наду.

Четрнаест година касније, Европски шампионат у Пољској је шесто такмичење на које Ивковић довео репрезентацију и шести пут до финала ! Сеул 1988, Загреб 1989, Аргентина 1990, Рим 1991, Атина 1995 ... Европи је представио Поповића,Теодосића, Тепића,Паунића, Бјелицу, Марковића, Трипковића, Радуљицу, Крстића, Перовића, Величковића и Мачвана. Све је исто, само што смо овде видели и селектора насмејаног !

Мирко Стојаковић