Експлозија интелигенције

Над човечанством се надвија питање: Хоће ли људи надживети машине које ће сами створити или ће их оне заувек покорити?

И сама помисао на то, признаћете, изазива дубоку нелагоду! Али први усправљени створ на Земљи (занемаримо ли поједине човеколике мајмуне који се покаткад осове на две ноге), на највишем степенику незаустављиве еволуције, и даље сањари да ће га надолазећи научнотехнолошки цунами мимоићи, да је неприкосновено недостижан.

Зашто би, уосталом, био обдарен толико загонетним и тако моћним мозгом?

Међу научницима који су се посветили трагању за одговором искристалисала су се два, једино у коначном исходу, опречна мишљења. Једни малтене најављују тачан датум када ће вештачка надићи природну интелигенцију, други позивају на опрез у крајњем предвиђању. Којима више веровати?

Још 1958. прослављени пољски математичар Станислав Улам, у разговору с Џоном фон Нојманом, предсказао је да су убрзавајући корак и промене весници својеврсног јединственог преокрета у историји људске расе после којег се човеково постојање, какво познајемо, неће наставити.

Изједначена с људском

Крајем седамдесетих Алвин Тофлер, Данијел Бел и Џон Незбит описали су послеиндустријско друштво у којем ће информације и услуге истиснути индустрију и робу, а Луис Морган, Лесли Вајт и Герхард Ленски проповедали су да ће технолошко усавршавање имати кључну улогу. Лесли Вајт је смислио формулу према којој култура напредује, уколико се количина зауздане енергије по становнику сваке године повећава.

Руски астроном Николај Кардашев отишао је даље, сачинивши необичну лествицу која напредне цивилизације разврстава према количини утрошене енергије матичне звезде или галаксије!

Омиљени предмет расправе то је постало након есеја Реја Керзвејла 2001. – „Закон убрзавајућег прираштаја”, у којем је он продужио мисаоним стопама Гордона Мура (Муров закон) наговешћујући експоненцијални технолошки раст из године у годину. Поједностављено речено, у једној години брзина или снага се удвоструче, и то удвостручење се следеће удвостручи и тако унедоглед.

Кад год је технологија наишла на некакво ограничење, смишљена је нова која га је превазишла. Такви скокови биће све чешћи, у све краћим временским размацима, доводећи до бржих и дубљих преокрета који оличавају раскид са људском историјом.

Истински технолошки преврат, назван јединственост (или сингуларност), требало би да се догоди 2045. године. У 21. веку човечанство ће искусити свеобухватне и темељене промене да ће изгледати као да је за стотину узнапредовало 20.000 година! Већ за неколико деценија машинска интелигенција надмашиће људску!

Позивајући се на еволуцију живота, Реј Керзвејл је утврдио да су се нови облици све брже развијали у све краћим раздобљима, што је на крају уродило појавом човека.

Футуролози износе разноврсне претпоставке. Једна школа окупља се око Вернона Винџа који у својим списима испитује „експлозију интелигенције”, предочавајући да ће – уколико се вештачка изједначи с људском – убрзо бити у стању да саму себе оснажује и да увећава властиту делотворност; напослетку ће премашити природни разум.

Осамдесетих година дотично збивање прозвао је – јединственост, доказајући да ће се преврат десити на таласу јаке вештачке интелигенције.

Најкрупнији изазов

Друга школа, предвођена Рејом Керзвејлом, подвлачи да технолошки напредак прати кривуљу (образац) убрзаног (експоненцијалног или, чак, суперекспоненцијалног) раста, што указује на веома брзе промене у 21. веку и ступање јединствености на позорницу 2045. Он разматра долазак надљудске интелигенције као део свеобухватног и свепрожимајућег кретања у човековим технолошким побољшањима, у светлу Мурових начела о микропроцесорима. Своје виђење крстио је законом убрзавајућег прираштаја или повраћаја који, насупрот хиперболичној функцији, никада неће достићи истинску математичку сингуларност.

Духове је озбиљно усталасао Вернон Винџ чланком у магазину „Омни” 1983. године, објединивши деценију доцније своја промишљања у чувеном есеју „Долазећа технолошка јединственост”, у којем се наводи помињани исказ: „За 30 година имаћемо технолошку моћ да створимо надљудску интелигенцију. Убрзо после тога окончаће се људско доба”. Напредак ће се увелико убрзати, захваљујући повратној спрези или петљи самопобољшавања интелигенције.

Већина предложених начина достизања послељудске интелигенције разврстава се на два преовлађујућа: појачавање људских мозгова и вештачки разум.

У штиву „Зашто вештачка интелигенција” Робин Хенсон сумња у знатно ојачање људске, истичући да је једини исход – вештачка. Појединци, пак, нагађају да ли је она у сагласју с људским преживљавањем и благостањем, а Хјуго де Герис страхује да ће искоренити људски род, да ће људи бити немоћни да је обуздају! Други приступи осветлили су искушења која доносе молекулска нанотехнологија и генетичко инжењерство (чланак Била Џоја „Зашто нисмо потребни будућности” из 2000). Ник Бостром је две године доцније упозорио да ће човек заувек ишчезнути правећи прво суперинтелигентно биће.

Листа „з”а и „против” се из дана у дан се дописује, а то увелико поткрепљује оцену и процену да је људски род, вероватно, суочен с најкрупнијим философско-научно-технолошким изазовом од постања.