Фаворизовати конкуренцију

Вођена инстинктом самоодржања, свака политичка елита поставља идеолошки правоверне или интересно умрежене појединце и групе на престижне и лукративне државне или друштвене позиције.Заузврат, ,,постављени” кадрови често показују несвакидашњу политичку лојалност. Елита ће у име и за рачун подобног занемарити сваки објективни критеријум и доделити му незаслужену корист. Протекција ће бити спроведена без обзира на отпоре, приговоре или евентуалну непопуларност у микросоцијалном окружењу или широј јавности. С друге стране, носилац „друштвено-политичког признања” најчешће ће поступати неумољиво и без икакве гриже савести.

Пошто почива на хладнокрвној страначкој калкулацији при расподели значајних политичких и друштвених позиција политичка протекција блокира дистрибуцију у складу са објективним критеријумима стручности и заслуга. Принцип је: „Нијe важно да ли си заслужио, важно је да си наш!” Несклона прихватању начела дистрибуције положаја по основу искуства, знања и способности, политичка протекција представља посебан облик политичке неправде.

Политичка протекција почива на више међусобно повезаних фактора: свемоћи политичких елита, неразвијеном економском и ширем друштвеном систему, као и на високом нивоу менталитетске моралне несавршености.

Свемоћ политичких елита огледа се у њиховој способности да контролишу државни апарат и готово све токове друштвеног живота. Политичка одлука владајућих партија је изнад сваког писаног или неписаног правила, јача од сваке институције, убедљивија од сваког аргумента, делотворнија од било које моралне норме, убедљивија од сваког убеђивања.

Свемоћ политичке елите манифестује се и у равни економског живота, чиме су отворена врата за дејство принципа политичке протекције. Њени трагови видљиви су како на равни стицања компанијских профита тако и на равни задовољења елементарних социо-економских потреба обичног грађанина. У прилог наведеном је невесело сазнање да су сваки избори у Србији истовремено конкурс за запошљавање у државној администрацији и јавном сектору, а странке мини бирои за запошљавање.

Свеприсутност протекције чини да се ова појава прихвата као нормална и нужна. Без обзира на њен морално сумњив карактер и политички штетан утицај, страначка протекција ће бити константа политичког живота. Конкретно, она ће опстати зато што постоје странке. Реч је о нужном злу. Оно се не може избећи, али се његов утицај може постепено смањивати. Тако нешто могуће је ограничавањем утицаја политичких елита, фаворизовањем конкуренције и такмичења при дистрибуцији престижних политичких и друштвених положаја, професионализацијом државног апарата и трансформацијом јавног сектора, развојем тржишних механизама привређивања, подстицањем духа слободе и просвећености у јавном простору. У процесу демисионирања политичке протекције важну улогу могу имати и медији. Они, наиме, могу бити непосредни сведоци и подршка у борби појединаца против политичке протекције. Излишно је рећи да јавно обезнањивање тријумфа храбрих грађана и грађанки може бити подстицај и узор другима, а уједно и опомена властима да постоје границе њихове моћи.

Политички аналитичар