Држави највише трећина ЕПС-а

Влада ће покрити овогодишњи буџетски дефицит, али шта ће урадити у 2010, па и касније, остаје да се види. Али, најлошије од свега што би нам се могло догодити била би исхитрена продаја дела ЕПС-а. Био би то доказ не само наставка вишегодишње лоше праксе – да продајемо вредна предузећа не бисмо ли одржали висок ниво јавне потрошње, већ и поуздан знак да ништа нисмо научили из лошег примера приватизације НИС-а. А то значи – да ни у ком случају, поготово не у време тешке финансијске кризе и пада вредности инфраструктурних објеката, не треба продавати ЕПС или Телеком. То су два наша највреднија јавна предузећа о чијој економској судбини држава мора да поведе много више рачуна него до сада, подижући им тржишну вредност, а не да их продаје да би покрила висок дефицит својих јавних рачуна, рекао је уредник билтена „Макроекономске анализе и трендови” Стојан Стаменковић.

Електропривреда Србије, оваква каква је сада, мораће, према речима нашег саговорника, ипак да претрпи многе промене.

Трансформација, реорганизација и корпоративизација Електропривреде Србије тећи ће у складу с могућностима формирања техничко-технолошких целина, али, како наглашава, ради успостављања конкуренције и избегавања монопола.

По Стаменковићу, не само у ЕПС-у, већ и осталим јавним предузећима, производни капацитети треба да постану посебни корпоративни правни субјекти. Другим речима, свака повезана производна целина, као што су хидроелектране на Ђердапу или термоелектране и површински копови, треба да постане акционарско друштво, које ће бити организовано и руковођено тржишним механизмима. Дотле се нови производни погони могу градити унутар постојећег или формирањем посебног предузећа. Трансформацијом ЕПС мора да заокружи техничке и технолошке захтеве. Уз термоелектране, рецимо, предузећу се мора дати и угљенокоп. И шта је ту још веома важно? Свако од тих предузећа мора бити, како Стаменковић сматра, самостално. Не само финансијски, јер ће се издржавати властитим приходима, већ и у погледу развоја, техничког и инвестиционог одржавања или експлоатације производних капацитета који им припадају.

Шта то значи?

– Корпоративизацијом производних предузећа у старту треба успоставити другачију власничку структуру. Држави – процењује Стаменковић – треба оставити максимално 30, а чак 70 одсто акција дати у власништво социјалним фондовима (обавезно здравствено, социјално и пензионо осигурање). Даљом докапитализацијом мењала би се власничка структура, али тако да учешће социјалних фондова ни у ком случају не сме да падне испод 30 одсто.

Зашто је то важно?

– Србија више не може да одлаже почетак реформе јавног сектора. Ако при томе будемо имали среће да избегнемо политичку нестабилност, смањимо макроекономски ризик урушавања монетарне и ценовне стабилности, али и регулишемо управљање и располагање грађевинским земљиштем, смањимо корупцију у обезбеђивању потребних дозвола и одговарајућег власничког статуса, може се очекивати већа заинтересованост приватног сектора и за нашу енергетику. У том случају, корпоративизована електроенергетска предузећа могу постати веома занимљива за докапитализацију. А то не значи ништа друго до велику одговорност државе за даљу трансформацију ЕПС-а, али и осталих јавних предузећа. Тек с окончањем реформе јавног сектора, створиће се услови за изградњу нових електрана, али на тржишним условима. Изградња нових електрана почиваће на корпоративној организацији производних предузећа, која ће кроз улог државе у виду земљишта и одговарајуће инфраструктуре и непосредне инвестиције приватног сектора, ући у јавно-приватно партнерство.

С којим уделима?

И ту, за Стаменковића, нема дилеме – 70 одсто нових електрана треба да буде у власништву инвеститора, а 30 процената да припадне социјалним фондовима. Даљом докапитализацијом може се, сматра, мењати власничка структура, али тако да учешће социјалних фондова не падне испод 30 одсто.

Слободан  Костић

-------------------------------------------------------------

Енергетска ефикасност

По Стаменковићу, паралелно са спровођењем реорганизације и корпоративизације ЕПС-а, мора се усвојити Национални програм енергетске ефикасности. Да би се у што краћем времену утрошак струје по становнику смањио на ниво или испод просечне потрошње у европским земљама. Јасно је, напомиње Стаменковић, да се до тога не може доћи без одговарајуће политике цена и успостављања реалних енергетских паритета. Србија, као држава, не може да очекује и планира бржи развој производних капацитета са електропривредом у губицима.