Državi najviše trećina EPS-a

Vlada će pokriti ovogodišnji budžetski deficit, ali šta će uraditi u 2010, pa i kasnije, ostaje da se vidi. Ali, najlošije od svega što bi nam se moglo dogoditi bila bi ishitrena prodaja dela EPS-a. Bio bi to dokaz ne samo nastavka višegodišnje loše prakse – da prodajemo vredna preduzeća ne bismo li održali visok nivo javne potrošnje, već i pouzdan znak da ništa nismo naučili iz lošeg primera privatizacije NIS-a. A to znači – da ni u kom slučaju, pogotovo ne u vreme teške finansijske krize i pada vrednosti infrastrukturnih objekata, ne treba prodavati EPS ili Telekom. To su dva naša najvrednija javna preduzeća o čijoj ekonomskoj sudbini država mora da povede mnogo više računa nego do sada, podižući im tržišnu vrednost, a ne da ih prodaje da bi pokrila visok deficit svojih javnih računa, rekao je urednik biltena „Makroekonomske analize i trendovi” Stojan Stamenković.

Elektroprivreda Srbije, ovakva kakva je sada, moraće, prema rečima našeg sagovornika, ipak da pretrpi mnoge promene.

Transformacija, reorganizacija i korporativizacija Elektroprivrede Srbije teći će u skladu s mogućnostima formiranja tehničko-tehnoloških celina, ali, kako naglašava, radi uspostavljanja konkurencije i izbegavanja monopola.

Po Stamenkoviću, ne samo u EPS-u, već i ostalim javnim preduzećima, proizvodni kapaciteti treba da postanu posebni korporativni pravni subjekti. Drugim rečima, svaka povezana proizvodna celina, kao što su hidroelektrane na Đerdapu ili termoelektrane i površinski kopovi, treba da postane akcionarsko društvo, koje će biti organizovano i rukovođeno tržišnim mehanizmima. Dotle se novi proizvodni pogoni mogu graditi unutar postojećeg ili formiranjem posebnog preduzeća. Transformacijom EPS mora da zaokruži tehničke i tehnološke zahteve. Uz termoelektrane, recimo, preduzeću se mora dati i ugljenokop. I šta je tu još veoma važno? Svako od tih preduzeća mora biti, kako Stamenković smatra, samostalno. Ne samo finansijski, jer će se izdržavati vlastitim prihodima, već i u pogledu razvoja, tehničkog i investicionog održavanja ili eksploatacije proizvodnih kapaciteta koji im pripadaju.

Šta to znači?

– Korporativizacijom proizvodnih preduzeća u startu treba uspostaviti drugačiju vlasničku strukturu. Državi – procenjuje Stamenković – treba ostaviti maksimalno 30, a čak 70 odsto akcija dati u vlasništvo socijalnim fondovima (obavezno zdravstveno, socijalno i penziono osiguranje). Daljom dokapitalizacijom menjala bi se vlasnička struktura, ali tako da učešće socijalnih fondova ni u kom slučaju ne sme da padne ispod 30 odsto.

Zašto je to važno?

– Srbija više ne može da odlaže početak reforme javnog sektora. Ako pri tome budemo imali sreće da izbegnemo političku nestabilnost, smanjimo makroekonomski rizik urušavanja monetarne i cenovne stabilnosti, ali i regulišemo upravljanje i raspolaganje građevinskim zemljištem, smanjimo korupciju u obezbeđivanju potrebnih dozvola i odgovarajućeg vlasničkog statusa, može se očekivati veća zainteresovanost privatnog sektora i za našu energetiku. U tom slučaju, korporativizovana elektroenergetska preduzeća mogu postati veoma zanimljiva za dokapitalizaciju. A to ne znači ništa drugo do veliku odgovornost države za dalju transformaciju EPS-a, ali i ostalih javnih preduzeća. Tek s okončanjem reforme javnog sektora, stvoriće se uslovi za izgradnju novih elektrana, ali na tržišnim uslovima. Izgradnja novih elektrana počivaće na korporativnoj organizaciji proizvodnih preduzeća, koja će kroz ulog države u vidu zemljišta i odgovarajuće infrastrukture i neposredne investicije privatnog sektora, ući u javno-privatno partnerstvo.

S kojim udelima?

I tu, za Stamenkovića, nema dileme – 70 odsto novih elektrana treba da bude u vlasništvu investitora, a 30 procenata da pripadne socijalnim fondovima. Daljom dokapitalizacijom može se, smatra, menjati vlasnička struktura, ali tako da učešće socijalnih fondova ne padne ispod 30 odsto.

Slobodan  Kostić

-------------------------------------------------------------

Energetska efikasnost

Po Stamenkoviću, paralelno sa sprovođenjem reorganizacije i korporativizacije EPS-a, mora se usvojiti Nacionalni program energetske efikasnosti. Da bi se u što kraćem vremenu utrošak struje po stanovniku smanjio na nivo ili ispod prosečne potrošnje u evropskim zemljama. Jasno je, napominje Stamenković, da se do toga ne može doći bez odgovarajuće politike cena i uspostavljanja realnih energetskih pariteta. Srbija, kao država, ne može da očekuje i planira brži razvoj proizvodnih kapaciteta sa elektroprivredom u gubicima.