Укидање монопола ЕПС-а добро за грађане

Инсистирање на монополистичком положају ЕПС-а представља кочницу развоја енергетског сектора у Србији. Монопол ЕПС-а штити се нереално ниском ценом електричне енергије, којом се умањује притисак инфлације и обезбеђује социјални мир. Цена тог неодрживог приступа огледа се у чињеници да наша државна електропривреда није изградила ниједан нови производни капацитет за више од двадесет година. Србија је тако за релативно кратко време прешла пут од регионалног енергетског лидера до земље која ће постати зависна од увоза електричне енергије. То ће грађане и привреду дугорочно коштати више. У Србији, нажалост, не постоји неопходан политички консензус када је енергетика у питању. Повећање цене струје данас даће резултате тек за седам-осам година. Власт у Србији се често мења, али ниједна није вољна да вуче непопуларне, али неопходне потезе који би енергетици обезбедили нормалан развој у дугом року, каже у разговору за „Политику” др Светислав Булатовић, један од оснивача компаније ЕФТ.

Да ли је реструктурисање енергетског система и ЕПС-а кључ за ново инвестирање и за одлучивање о цени електричне енергије?

Реструктурисање ЕПС-а и стварање тржишних услова представља кључ за даљи развој енергетског сектора. У тренутним условима озбиљне енергетске компаније које хоће да граде нове електране у Србији суочиће се са много проблема. Први проблем је непостојање правила игре, то јест неодговарајућег законског оквира. Цена електричне енергије, о којој се пуно прича, не може да омогући да се инвестиција врати у реалним оквирима. У енергетици су ти оквири од 12 до 15 година. Са садашњом ценом електричне енергије у Србији нико се неће усудити да инвестира, осим ако од државе не добије гаранцију да ће сву произведену електричну енергију или део те енергије моћи да извезе на тржишта где може да је пласира по тржишним условима. Озбиљно је питање да ли ће у ситуацији када Србија иде ка знатном енергетском дефициту неко дозволити да се енергија из Србије извози. Инвеститор мора да зна одговор на то питање или да добије гаранције да ће се енергија из електране коју изгради куповати по тржишним ценама. Дакле, тржиште мора да постави реалну цену енергије ако хоћемо да се у Србији граде нове електране.

Да ли би ново поскупљење струје у условима нереструктурисаног система било само бацање пара и давање могућности ЕПС-у да тај новац добијен од поскупљења струје потроши за текуће трошкове?

Успостављање тржишне цене електричне енергије је апсолутно неопходан, први корак. Постојање тржишта и конкуренције је предуслов да се државна електропривреда успешно реструктурише, каквом год се моделу приватизације буде приступило. Као што су показали многобројни примери у централној Европи, државној електропривреди, пре свега, треба омогућити да послује по тржишним принципима. Држава као већински власник руководству ЕПС-а треба да постави јасан циљ. Ако тај циљ није максималан профит, као минимум треба да буде обезбеђивање профита који ће ЕПС-у омогућити да се даље развија и гради нове капацитете. Конкуренција ће створити неопходан притисак на ЕПС да то предузеће постане ефикасније, да умањи трошкове и елиминише расипање, непотребне губитке електричне енергије, као и да број запослених сведе на оптимални ниво.

Шта за обичног грађанина значи демонополизација тржишта и довођење нових инвеститора у Србију?

Краткорочно, демонополизација подразумева иницијално повећање цене електричне енергије. Пре свега у индустријском сектору. Иначе, нереално јефтину енергију коју плаћа српска индустрија последњих година дотирају грађани. Дугорочно, демонополизација значи да ће грађанима енергија бити јефтинија, а услуге које добијају од својих продаваца далеко квалитетније. Да би омогућила прогресивно стварање тржишта, а умањила шок за индустрију, држава мора да пронађе равнотежу у својој ценовној политици. Суштина те равнотеже јесте да се пронађе цена која ће стимулисати привреду да буде ефикаснија, која ће обезбедити нове изворе електричне енергије да би се та привреда могла даље развијати, а која неће угрозити животни стандард грађана. Парадоксално је, али нам тренутна економска криза пружа сјајну прилику да релативно безболно направимо најважнији искорак у том правцу.

Да ли је неопходно приватизовати ЕПС и који бисте Ви модел применили?

Слажем се са ставом да би у тренутним економским околностима било погрешно приватизовати ЕПС. Као и целокупном енергетском сектору, прво је потребно реформисати Електропривреду и омогућити јој основ за нормалан развој. На тај начин држава би приходовала много више од евентуалне продаје ЕПС-а. Прави приступ његовој приватизацији је веома озбиљно питање и нема једнозначан одговор. Постоји неколико модела о којима се размишља.

Један од њих је продаја акција ЕПС-а на берзи, којима би се генерисао неопходан капитал за инвестиције у нове електране. Тај модел је прихватљив, али има једну значајну ману – не обезбеђује већу ефикасност и конкурентност ЕПС-а. Новац генерисан продајом акција поново би трошила неефикасна и нереструктурисана Електропривреда. Други приступ је да Електропривреда пронађе једног стратешког партнера, у облику велике енергетске компаније. Предност овог модела јесте да обезбеђује интензиван развој ЕПС-а, али је са становишта монопола и интереса грађана неприхватљив, јер би се државни монопол заменио приватним. Постоји и трећи модел, а то је да се нови производни капацитети граде у сарадњи са више стратешких партнера. Електропривреда Србије овим моделом задржава свој доминантан положај, а при том укида монопол. Опредељење државе да се нови капацитети у ТЕНТ-у и „Колубари” раде са различитим партнерима упућује да је држава близу усвајања овог модела.

Миша Бркић

----------------------------------------------------------

Од 1. јануара тржишна цена струје

Рекли сте да је тренутна економска криза сјајна прилика да се што безболније направи значајна реформа у енергетици?

Да, пре свега кад је реч о ценовној политици. Тржишна цена електричне енергије је услед тренутне економске кризе доживела највећи пад у историји. Са преко 80 евра по мегават-сату у новембру прошле године, нагло се смањила и данас је на нивоу од око 40 евра. Последњих година разлика између тржишне цене и цене по којој ЕПС продаје енергију индустрији у Србији била је огромна, у неким тренуцима чак 100 одсто. Као што су показали примери Македоније, Црне Горе, па и Словеније, у таквим околностима увођење тржишних цена представљало би огроман шок за индустрију. У тренутним околностима, таквог шока не би било, а нашој индустрији би дало драгоцено време да постане енергетски ефикаснија, ефективнија и свеукупно конкурентнија. Имајући у виду да је потрошња енергије у Србији ван домаћинстава у већини генерисана од стране услужних делатности и комерцијалног сектора, резон за овакав потез је још јачи. За нашу енергетику било би делотворно да од 1. јануара следеће године сви осим домаћинстава и институција попут школа и болница имају обавезу да набављају енергију по реалним, тржишним ценама. Надам се да држава препознаје ту прилику и да је неће пропустити.