Земља без граница – Лапонија

Лапонија се угнездила у европском леденом појасу, високо у његовим недрима, тамо где поларни круг сече најсеверније крајеве Норвешке, Шведске, Финске и Русије. Они који мисле да је Лапонија засебна држава, греше: то јесте подручје које има свој народ, језик, обичаје, културу и традицију. Све то има, али нема – државне међе.
Ту, у недођији за многе смртнике овога света, живи један народ за који кажу да је у борби за голу егзистенцију успео да добије битку с природом, која је овде и сурова и раскошна.
На норвешком "Лапонци" је синоним за номаде. А они сами себе називају "Самерци". Слободно крстаре територијама четири државе без пасоша, тамо куд их воде њихова стада ирваса по којима су и познати.

Како у савременом и урбаном свету сваки човек мора да има држављанство, то свако лапонско племе има држављанство земље у којој проводи највећи део године.

Постоји више статистичких података (питање је колико су поуздани) да их има 25.000 у Норвешкој, 17.000 у Шведској, 4.000 у Финској и око 2.000 у Русији.

Научници су се бавили историјом овога народа и закључили да је њихова прапостојбина Урал: одатле су кренули при крају леденог доба с крдима ирваса која су се повлачила са севера упоредо с повлачењем леда. Од тада па до данас они верно прате ирвасе. Зато их често називају народом ирваса.

У породичним групама које се називају "сите", полако путују са својим иметком, упоредо са смењивањем годишњих доба у поларном кругу. У зимским месецима су у подножју планина, а по лепом времену у планинама. У оба случаја имају своје – "куће": брвнаре и шаторе.

С пролећа, када стадо ирваса застане и њихови пастири с њима, ту никне логор. Док ирваси трагају за маховином испод снега и младим лишајевима приљубљеним уза стене, Лапонци почињу да граде привремене домове. Са товарних ирваса скидају сав свој иметак – шаторе који се називају "кити".

"Кити" се постављају на оквире начињене од дрвених мотки. На земљани под се постављају "простирке" од гранчица и шибља. Централно место у дому Лапонаца јесте – огњиште. На њему се припрема храна за укућане. То су јела од тек уловљене рибе из залеђеног потока надомак шатора или, чешће, од сушеног или замрзнутог меса ирваса.

Постоје и њихова сезонска боравишта, а то су места на којима се рађају младунци ирваса. Чим младунци ојачају полази се даље, јер номадски народ и нема стално место боравка. Вековима тако: истим путевима, стазама и богазама, да се стигне у планине и саграде колибе у којима многе "сите" сваке године проводе лето. Уколико нема довољно колиба за све породице, Лапонци се лате посла. За тили час, вредно радећи сви, и одрасли и деца, и бескућници и они који имају колибе, саграде нове. Онолико нових колико недостаје. Нове и довољно отпорне на хладне ветрове који овде често дувају. Без ексера, без цигле, бетона… А једна пространа колиба скрива све благо којим један Лапонац располаже: то су обично деца у друштву једног добро обученог пса да им буде дадиља, да би мајка била слободна да се несметано бави свакодневним домаћим пословима. Лапонска вредна жена подршка је и деци и мужу и на њу они увек могу да се ослоне.

Изворни "Самерци" добијају из генерације у генерацију на дар лепоту природе која их окружује и жељу да путују попут својих предака, чувајући аутентичност. Звезде им казују колико је сати, небо какво их време сутра очекује, живе скромно и задовољни малим. Ипак, дуж својих путања они успешно граде и храмове. Пре неколико стотина година њихови племенски богови су били сунце, гром, ветар, а у 17. веку у Лапонију су стигли мисионари да их науче хришћанској вери и тада се цео овај народ покрстио.

И школе су досегле до ових људи ван простора и времена, јер им шведска влада шаље учитеље, који путују и селе се заједно са "ситима", а часови се одвијају у "кати", шатору посебно начињеном и намењеном за ту сврху.

Зими се Лапонци селе у стална зимска боравишта. У то време иду на пијаце у градове да би продали своје рукотворине и срели се са осталим сународницима. Племена се препознају по шарама на женским шаловима и чипки на ивицама капа, као и по мушким капама, којих се овај народ вековима уназад не одриче.

-----------------------------------------------------------

Деда Мраз има офис

Нема детета које не жели да му Деда Мраз донесе новогодишњи поклон. А Деда Мраз живи у финском делу Лапоније.

Како се новогодишњи празници приближавају то је јасно да се он, баш ових дана, спрема да крене из свог завичаја, познатог као Корватунтури, ка деци која га жељно очекују.

Он има своје село и кућу у њему. Има Деда Мраз и свој офис у који се свакодневно слива више хиљада писама из целог света.

Претходних година до њега је већ приспело око осам милиона дечјих писама, а само ове године до сада их је приспело више од 600 хиљада из 150 земаља. Највише му пишу деца из Велике Британије, Пољске и Јапана.

Савремени Деда Мраз има и-мејл па му се деца јављају и преко интернета.

А Деда Мраз, каже се на сајту о Лапонији и Лапонцима, води рачуна о приспећу свих пошиљки и улаже велики напор да сваком детету одговори јер за њега су деца – најважнија.

-----------------------------------------------------------

Зашто је одећа Деда-Мраза баш црвена

Без обзира на то како га зовемо, Деда Мраз, доброћудни старац који деци за Нову годину доноси поклоне, оденут је у црвени плашт и има црвену капу. Али, није увек било тако.