Владари из сенке преживели ратове

Деценија неразјашњених смрти и "сазревања" српских криминалаца који су од револвераша постали "угледни бизнисмени", почела је 4. августа 1991. године. Тада је убијен Бранислав Матић Бели, члан "вождовачке екипе", такозвани бизнисмен који је поседовао неколико ауто-отпада, али је био и финансијер Српске гарде, у то време блиске Српском покрету обнове. Он је изрешетан испред своје куће на Вождовцу из аутомобила у покрету. То је можда и прво професионално убиство. Рафал је био изузетно прецизан јер ниједан метак није ни окрзнуо његову супругу, дете и девојку једног од пријатеља који су се налазили поред њега.

Само месец дана касније, на ратишту код Госпића погинуо је вођа Српске гарде, Ђорђе Божовић Гишка, од снајперског хица. Његови саборци и данас тврде да није сигурно одакле су кобни пројектили дошли, да ли са хрватске стране или с леђа.

У то време почиње и медијска промоција криминалаца, који су називани "самурајима са врелог београдског асфалта" или сличним романсираним називима. Медији, као ни полиција, а ни друштво, у целини нису били спремни за озбиљно суочавање са криминалцима. Нико није помињао изворе њиховог богатства: трговину дрогом, оружјем, крађе аутомобила, пљачке, рекет, шверц, проституцију... О својим "несташним годинама", углавном у иностранству, међусобним сукобима и "подвизима", говорили су отворено, сликали се са оружјем, поред добрих аутомобила, као да им нико не може ништа.

Најбољу илустрацију тог времена дали су новинари Александар Кнежевић и Војислав Туфегџић, аутори култног документарног филма "Видимо се у читуљи" и књиге "Криминал који је изменио Србију". Преступници, који су себе представљали као модерног Робина Худа, отворено су причали о свом животу. Од актера филма и књиге данас је мало живих. У протеклом периоду убијени су Горан Вуковић Мајмун, вођа "вождовчана", Бојан Бановић, Зоран Димитров Жућа, Шљукин непријатељ Бане Гребенаревић...

Списак других ликова који се појављују у филму, а који су ликвидирани, такође је импозантан: Бојан Петровић, који се шепурио у џакузију, убијен је 28. фебруара 1998. заједно са Зораном Богдановићем Кепом, у "јагуару" на углу Улице царице Милице и Бранкове. Његов пријатељ и "саборац" Милан Рогановић Рого ликвидиран је испред београдског кафића "Фан" 1997. године, такође у колима. Радослав Трлајић Бата Трлаја убијен је на Бежанијској коси фебруара 2000. године.

Кристијан Голубовић налази се на издржавању затворске казне у Забели. Михајло Дивац убијен је испред хотела "Путник" 12. фебруара 1995. године...

Ретки су они "крупни играчи" који су успели да преживе освету својих непријатеља, њих је тек десетак. Ту су, од "виђенијих ", Андрија Драшковић, Зоран Недовић Шок, Сретен Јоцић, познатији као Јоца Амстердам, Драгољуб Космајац…

Андрија Драшковић се налази у Београду. Иако је после изласка из затвора, где је доспео због убиства "сурчинца" Звонка Плећића Плеће, Драшковић тврдио да нема никакве везе са криминалом, ни у полицији ни на улици не мисле тако.

Драшковић је крајем 2004. године преживео атентат у коме је убијен његов телохранитељ, полицајац Дејан Ранђеловић. После овог атентата и инцидента у коме је приликом покушаја рутинске контроле његовог аутомобила једно возило из пратње прегазило полицајца, Драшковић је побегао из Србије и послове у земљи контролисао углавном из Немачке и Хрватске.

У Београду је и Сретен Јоцић Јоца Амстердам, кога светски медији називају српским Ескобаром. Јоцићу, кога очекује суђење за убиство Горана Марјановића Гоксија Бомбаша, приликом пуштања из притвора одузет је пасош, а положио је и кауцију од 300.000 евра. Јоцић важи за једног од најутицајнијих, не само у Србији, већ у Европи.

Као утицајни "бизнисмен" помиње се и Драгољуб Космајац, кога у јавности готово и да нема. У "Белој књизи организованог криминала" МУП-а Србије се наводи да је Космајац један од најзначајнијих трговаца опојним дрогама на подручју западне Европе. Космајац је повезан са међународним кријумчарима наркотика и у Јужној Америци, одакле наводно организује транспорте великих количина кокаина за Европу, а одавно има и уходани канал за кријумчарење хероина из Турске, Бугарске и Македоније преко Црне Горе и Србије за земље западне Европе.

---------------------------------------------

Дуванска мафија

Током 1993. и 1994. године, на територији Балкана формирани су многи моћни шверцерски илегални лобији, међу којима је најјача била такозвана дуванска мафија. Због уведених санкција, које је трпела у том периоду, Југославија је постала погодна за све облике уносних ратнопрофитерских послова.

Цигарете су углавном стизале из европских бесцаринских зона у Бугарску или Македонију – а одатле су камионима превожене до крајњег одредишта – Србије. На царини се роба обично декларисала као "сунђери" или нешто слично. Пошто су Бугари и Македонци, по договору, за сваки камион добијали 10.000 долара, српска царинска служба је само извршавала Милошевићево наређење – дочекивала и пропуштала обележене камионе. У царинским папирима, као крајња дестинација су наведене Република Српска и Република Српска Крајина, иако су цигарете обично остајале у Србији.

У медијима се као вођа "дуванске мафије" означавао бизнисмен Станко Суботић Цане, који је то неколико пута одлучно демантовао и тужио оне који су такве тврдње објављивали. Такође, као један од "главних играча" у пословима шверца дувана означава се Марко Милошевић који се тренутно налази у Москви.

Специјално тужилаштво и полиција Србије воде интензивно истрагу против чланова "дуванске мафије".