Транзиција као распродаја

До пре двадесетак година, у време самоуправљања, вишедеценијска партија на власти имала је: могућност неконтролисаног доношења прописа, кључне положаје у друштву, национализовану и другу имовину, могућност некажњеног елиминисања политичких и других неподобних особа...

До промена долази под утицајем транзиције. Да би грађане Србије убедио да ће транзиција бити контролисана и у њиховом интересу, на митингу у Панчеву 10. маја 1990. Слободан Милошевић је изјавио: „Разуме се, она материјална добра која су деценијама стварана у друштвеном сектору биће сачувана, односно нећемо допустити дезинтеграцију и уништавање друштвеног капитала који су стварале генерације радника уз велике напоре и одрицања”. Четири месеца касније, 28. септембра 1990, Скупштина СРС прогласила је нови Устав. Чланом 59. Србија је допустила трансформацију друштвене својине у приватну, али искључиво по тржишним условима.

У то време, република је поседовала око 6.000 станова, Београд око 25.000, а федерација 14.737, од тога у Београду 11.278.

Поред тога, у републици је у то време било око 680.000 станова у друштвеном власништву. Откупом ових станова, како је тада објашњено, добиће се око 20 милијарди долара и та средства биће искоришћена искључиво за градњу нових станова. Ови станови нису, међутим, продати по тржишним условима, већ по цени која је била неколико хиљада пута нижа. Партијски подобни могли су да откупе виле на Дедињу за неколико немачких марака.

Придружујући се оваквој распродаји друштвене имовине, вилу у Толстојевој откупио је 30. октобра 1991. године и председник Милошевић.

Крајем 1990, пре него што је опозиција преузела власт у неким општинама, претходна политичка гарнитура поделила је својим члановима безброј најбољих локација у Београду.

После откупа станова, због инфлације у 1993. години, дошло је до потпуног обезвређивања стамбених кредита. Поред тога, посебан проблем био је и тај што су службене виле и станови претворени у породичне да би их њихови корисници откупили. Примера ради, како су пренели медији, „дешавало се да високи државни службеник у једном дану добије службени стан, истога дана га претвори у породични, такође истога дана купи, па га прода и одсели се”, нпр. у Хрватску или Словенију.

Под притиском грађана и новоформираних политичких партија, СДКЈ (Служба друштвеног књиговодства Југославије) извршила је контролу отуђења службених вила и станова, па је 8. јуна 1992. констатовала да је нестала документација за око 4.000 станова и вила. Две године касније (24. јуна 1994) и савезна влада најавила је контролу легалности откупа 50.000 станова и службених вила и станова који су променили намену у породичне. Међутим, никада, ниједна контрола није пронашла документацију нити је покретала поступке утврђивања ништавости уговора о откупу.

Поред стамбених погодности које је партија на власти пружала својим оданим и утицајним члановима, она је постављала и све директоре највећих државних предузећа. Да би огранци наших највећих државних предузећа или банака могли да се региструју у иностранству једина могућност била је да се, као оснивач, у име домаћег државног предузећа, појави физичко лице. Силом прилика, распадом СФРЈ, ове особе дошле су у ситуацију да државном имовином послују самостално као својом. На тај начин створен је капитал, а створени су тадашњи и део данашњих највећих бизнисмена који су 5. октобра 2000. године несебично инвестирали у транзицију Србије, односно у сиромашне политичке партије и политичаре који ће након октобарских промена спроводити наменску транзицију.

Адвокат