Tranzicija kao rasprodaja

Do pre dvadesetak godina, u vreme samoupravljanja, višedecenijska partija na vlasti imala je: mogućnost nekontrolisanog donošenja propisa, ključne položaje u društvu, nacionalizovanu i drugu imovinu, mogućnost nekažnjenog eliminisanja političkih i drugih nepodobnih osoba...

Do promena dolazi pod uticajem tranzicije. Da bi građane Srbije ubedio da će tranzicija biti kontrolisana i u njihovom interesu, na mitingu u Pančevu 10. maja 1990. Slobodan Milošević je izjavio: „Razume se, ona materijalna dobra koja su decenijama stvarana u društvenom sektoru biće sačuvana, odnosno nećemo dopustiti dezintegraciju i uništavanje društvenog kapitala koji su stvarale generacije radnika uz velike napore i odricanja”. Četiri meseca kasnije, 28. septembra 1990, Skupština SRS proglasila je novi Ustav. Članom 59. Srbija je dopustila transformaciju društvene svojine u privatnu, ali isključivo po tržišnim uslovima.

U to vreme, republika je posedovala oko 6.000 stanova, Beograd oko 25.000, a federacija 14.737, od toga u Beogradu 11.278.

Pored toga, u republici je u to vreme bilo oko 680.000 stanova u društvenom vlasništvu. Otkupom ovih stanova, kako je tada objašnjeno, dobiće se oko 20 milijardi dolara i ta sredstva biće iskorišćena isključivo za gradnju novih stanova. Ovi stanovi nisu, međutim, prodati po tržišnim uslovima, već po ceni koja je bila nekoliko hiljada puta niža. Partijski podobni mogli su da otkupe vile na Dedinju za nekoliko nemačkih maraka.

Pridružujući se ovakvoj rasprodaji društvene imovine, vilu u Tolstojevoj otkupio je 30. oktobra 1991. godine i predsednik Milošević.

Krajem 1990, pre nego što je opozicija preuzela vlast u nekim opštinama, prethodna politička garnitura podelila je svojim članovima bezbroj najboljih lokacija u Beogradu.

Posle otkupa stanova, zbog inflacije u 1993. godini, došlo je do potpunog obezvređivanja stambenih kredita. Pored toga, poseban problem bio je i taj što su službene vile i stanovi pretvoreni u porodične da bi ih njihovi korisnici otkupili. Primera radi, kako su preneli mediji, „dešavalo se da visoki državni službenik u jednom danu dobije službeni stan, istoga dana ga pretvori u porodični, takođe istoga dana kupi, pa ga proda i odseli se”, npr. u Hrvatsku ili Sloveniju.

Pod pritiskom građana i novoformiranih političkih partija, SDKJ (Služba društvenog knjigovodstva Jugoslavije) izvršila je kontrolu otuđenja službenih vila i stanova, pa je 8. juna 1992. konstatovala da je nestala dokumentacija za oko 4.000 stanova i vila. Dve godine kasnije (24. juna 1994) i savezna vlada najavila je kontrolu legalnosti otkupa 50.000 stanova i službenih vila i stanova koji su promenili namenu u porodične. Međutim, nikada, nijedna kontrola nije pronašla dokumentaciju niti je pokretala postupke utvrđivanja ništavosti ugovora o otkupu.

Pored stambenih pogodnosti koje je partija na vlasti pružala svojim odanim i uticajnim članovima, ona je postavljala i sve direktore najvećih državnih preduzeća. Da bi ogranci naših najvećih državnih preduzeća ili banaka mogli da se registruju u inostranstvu jedina mogućnost bila je da se, kao osnivač, u ime domaćeg državnog preduzeća, pojavi fizičko lice. Silom prilika, raspadom SFRJ, ove osobe došle su u situaciju da državnom imovinom posluju samostalno kao svojom. Na taj način stvoren je kapital, a stvoreni su tadašnji i deo današnjih najvećih biznismena koji su 5. oktobra 2000. godine nesebično investirali u tranziciju Srbije, odnosno u siromašne političke partije i političare koji će nakon oktobarskih promena sprovoditi namensku tranziciju.

Advokat