Obećanja nisu ispunjena

Investiranje u siromašne političke partije i samouke političare, kojima je to bilo i prvo zaposlenje, poslovnim ljudima je donosilo veliku korist. Na putevima tranzicije, investitori su mogli da deluju na donošenje odgovarajućih planskih akata, na izgradnju, privatizaciju itd. Za samo nekoliko godina, Srbija se višestruko zadužila bez mogućnosti da dugove vrati jer je uništila proizvodnju i izvoz, a društvena preduzeća prodata su u bescenje, osim ,,Telekoma”, EPS-a, vojne imovine, ,,Galenike”…

Da bi sprovele tranziciju, za samo tri godine posle 5. oktobra, nekadašnje male opozicione partije zaposlile su oko 17.000 stranačkih i drugih simpatizera, pa je državna administracija sa tadašnjih 8.000 povećana na 25.000.

Pored zaposlenja pristalica i simpatizera, nekadašnje opozicione partije donele su 11. jula 2002. nezakonitu „Uredbu o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini”. Nezakonite odredbe ove uredbe važile su sve do 20. avgusta 2009. kad ih je vlada stavila van snage. Za to vreme, nezakonito je dodeljeno i otkupljeno nekoliko stotina stanova i vila.

Prema izjavi visokog gradskog funkcionera DS-a, objavljenoj 8. novembra 2000, gradska vlast u Beogradu je od 27. septembra 1997. do 24. septembra 2000. godine nelegalno podelila 679 stanova političkim aktivistima, glumcima, novinarima i mnogim drugim simpatizerima i bliskim osobama.

U vreme dolaska na vlast, opozicione partije su iznele program svojih prioriteta. Na prvom mestu bila je denacionalizacija i vraćanje nacionalizovane imovine, zatim kontrola raspolaganja nepokretnom imovinom... Ali ova obećanja nisu ispunjena.

Sudbina koja je pratila stanove, odnosi se i na najbolje vile i na najbolji poslovni prostor u Beogradu. Da bi se, kako je objašnjeno, ova državna imovina zaštitila i da bi bila ,,u funkciji organizovanog iznajmljivanja ambasadama” i sl. formirano je državno preduzeće DIPOS. Kada je došlo do nestanka i/ili otuđenja velikog broja vila i poslovnih prostorija, i kada je nestala dokumentacija, 26. septembra 1996. pokrenut je postupak likvidacije DIPOS-a.

Zatim je 25. decembra 1997, na preostaloj imovini, osnovan novi DIPOS. Iako se radilo o državnoj imovini, država nikad nije bila osnivač ovog preduzeća niti ga je kontrolisala već je kao vlasnik upisana tek 30. januara 2009. godine.

S obzirom na to da SDK, budžetske inspekcije, savezni i republički ustavni sudovi itd. nisu ostvarili očekivanu zaštitu državne imovine koja je nestala ili je otuđena, ostaje pitanje: šta učiniti da se slične stvari, s preostalom imovinom, ne ponove?

Preostala državna imovina, pored budžetskih inspekcija, Ustavnog suda Srbije itd. u rukama je veoma važne nezavisne Državne revizorske institucije, koja ni posle četiri godine od osnivanja nema potrebne uslove za rad. Ipak, smanjenje zloupotreba na štetu javne imovine moguće je ostvariti: sprečavanjem donošenja propisa ili odluka u korist i po nalogu pojedinaca koji finansiraju stranke ili imaju uticaj na njih; kontrolom zakonitosti pretvaranja „prava korišćenja” na zemljištu u „pravo svojine” na zemljištu po novom zakonu o planiranju i izgradnji; kontrolom opravdanosti i zakonitosti u donošenju planskih akata za najvažnije lokacije u Beogradu; sprečavanjem prisvajanja i transformacije državnog zemljišta i druge imovine javnih preduzeća; kontrolom zakonitosti dodele sredstava namenjenih za pokrivanje nelikvidnosti preduzeća; kontrolom dodele sredstava namenjenih za kupovinu stanova u izgradnji; sprečavanjem stvaranja bankarskog kartela u određivanju najvećih kamata u Evropi; kontrolom opravdanosti zaduživanja, u situaciji kada u Srbiji ne postoji proizvodnja niti uslovi za vraćanje kredita; zaustavljanjem namerno smanjenje vrednosti preostalih najvećih društvenih preduzeća uoči prodaje itd.

Advokat