БЕС И ПОНОС

Тешко да је ово могло смотаније и аматерскије да буде изведено. Влада месецима најављује подршку Паради поноса да би показала да су се ствари битно промениле од 2001.наовамо у смислу увођења некаквог реда; најављује се присуство јавних личности, државних функционера и страних амбасадора; три дана пред одржавање скупа влада званично на седници обећава подршку скупу правећи увертиру председништву Европске уније да поздрави њену политику. И шта се онда десило? У Београду је дошло до серије бруталних напада на странце као да би се послала порукашта би се могло десити поворци, да би онда у прошли петак министар полиције и председник државе поручили да држава неће дозволити хаос и да неће устукнути пред насиљем хулигана. Лепа изјава, нема шта, само штета што је оповргнута само дан касније тиме што је организаторима поворке „препоручено” да свој понос покажу птицама, пчелицама и бициклистима на Ушћу,а може и у Липовичкој шуми, Маринковој бари или неком другом мање прометном месту.

Добро је што се поворка није одржала. Да је до ње којим случајем дошло поновиле би се мучне сцене које смо гледали пре осам година због чега је сваког нормалног грађанина ове земље било срамота. Зато што се ништа није променило од тада, у Србији и даље цвета цвеће зла које заливамо ћутањем и игнорисањем. Није довољно затворити неког Легију, Змију, Караџића или Младића, они су само симболи нечега много већег од њих самих. Они су хероји наше историјске незавршености, наше националне фрустрације и сукоба се целим светом (част изузецима из трећег и четвртог стуба наше спољне политике). Да ли би Србија боље изгледала у очима пристојног света да је дошло до поворке? Не би, јер би се показало оно што се сакрива а то је да ми нисмо као друштво прошли без битних оштећења после скоро двадесет година ратова, изолације, сиромаштва и стреса. Насиље је нажалост прихваћено као део културног обрасца.

После убиства Зорана Ђинђића, свакоме ко је на власти а да којим случајем жели да предузме неке реформе,које би се бавиле кореном проблема националне фрустрације,отприлике јејасно да ставља сопствену главу у торбу. Зато се и стално траже неке благоглагољиве пречице и површне мере као например најављена забрана екстремистичких организација. То је сигурно неопходно али није довољно. Да је то којим случајем довољно, онда би се Ал Каида једноставно могла забранити и проблем би био решен. Питање је да ли ће будућа евентуална илегалност „Образа”, „Двери”, „Наших”, ,,1389”и сличних насилника довести до радикализације њихових метода и практично их претворити у терористичке организације. Кључна дилема се ту јасно види – да ли толерисати спорадичне испаде насиља као издувни канал српског национализма или недвосмислено објавити рат свимакоји пропагирају насиље као вид политичке борбе и ризиковати радикализацију сукоба. Дилема можда није лака, али ко је икада рекао да власт осим силних бенефиција не носи и велику одговорност. Нико никога није вукао за уши да седне у фотељу.

Држава се мора позабавити главним питањем, узроком настајања ових екстремистичких организација,а не само њиховом последицом. Узрока има више – од тога како објаснити све оне ратове које смо изгубили а да не смислимо неке нове теорије завере против Запада,до једне апатичне и бесперспективне атмосфере, узроковане лошом економском ситуацијом, међу младима који чине основну регрутну базу родољубивих пророка са боксерима и бакљама. Данас је можда најтеже бити млад у Србији. Французи који су премлаћени нису претучени само зато што су навијачи другог клуба или само зато што су странци. Они су такође нападнути због тога што су вршњаци нападача који знају шта ће урадити са својим животом, који су већ видели доста од света, који имају посао и не живе код својих родитеља и који имају паметнија посла од тога да по цео дан размишљају ко ће следећи да буде објекат њиховог беса и фрустрације. Нападом на њих хтео се згазити цео тај систем вредности и квалитет живота којипостоји рецимо уземљи одакле они долазе, који се потајно жели,а који се не може имати. Такво сазнање наших младих,који с правом очекују пуно од живота,веома је болно, изазива ресентиман и некако инстинктивно упућујена акцију за уклањање тог бола. Држава мора ослободити канале за позитивне видове такве акције и то стално охрабривати,али бојим се да мало ко о томе уопште размишља,а још мање и ради. Због тога се и бојим да ћемо у будућности имати још много проблема, наравно уколико „бели шенген” сам не реши тај проблем па млади своју срећу потраже негде другде. То би био онда ударац овом друштву од кога се не би опоравили веома дуго.

Постоји још један велики проблем који са свим претходно наведенимчини запаљиву смесу. То је акутни проблем Косова који представља жаришну тачку сукоба Србије с великим делом света. Сигурно је да је у последњихгодину и више дана доста урађено да би се тензије смириле,али се још увек с врха барата терминима попут „наставка борбе за територијални интегритет” или „пребацивањеборбе из политичке у правну арену”. Ови термини на неки начин јесу легитимни јер осликавају за већину грађана Србије оправдане политичке циљеве. Међутим, онда нико не треба да се чуди таласу националне мобилизације који овако формулисана политика имплицира – борба и арена захтевају неког непријатеља, зар не? Када имамо непријатеља (који нам замислите још откида део територије) онда ће се на њему лако цела кола са пртљагом сломити. Логика је запањујуће једноставна.

Правни форум