BES I PONOS

Teško da je ovo moglo smotanije i amaterskije da bude izvedeno. Vlada mesecima najavljuje podršku Paradi ponosa da bi pokazala da su se stvari bitno promenile od 2001.naovamo u smislu uvođenja nekakvog reda; najavljuje se prisustvo javnih ličnosti, državnih funkcionera i stranih ambasadora; tri dana pred održavanje skupa vlada zvanično na sednici obećava podršku skupu praveći uvertiru predsedništvu Evropske unije da pozdravi njenu politiku. I šta se onda desilo? U Beogradu je došlo do serije brutalnih napada na strance kao da bi se poslala porukašta bi se moglo desiti povorci, da bi onda u prošli petak ministar policije i predsednik države poručili da država neće dozvoliti haos i da neće ustuknuti pred nasiljem huligana. Lepa izjava, nema šta, samo šteta što je opovrgnuta samo dan kasnije time što je organizatorima povorke „preporučeno” da svoj ponos pokažu pticama, pčelicama i biciklistima na Ušću,a može i u Lipovičkoj šumi, Marinkovoj bari ili nekom drugom manje prometnom mestu.

Dobro je što se povorka nije održala. Da je do nje kojim slučajem došlo ponovile bi se mučne scene koje smo gledali pre osam godina zbog čega je svakog normalnog građanina ove zemlje bilo sramota. Zato što se ništa nije promenilo od tada, u Srbiji i dalje cveta cveće zla koje zalivamo ćutanjem i ignorisanjem. Nije dovoljno zatvoriti nekog Legiju, Zmiju, Karadžića ili Mladića, oni su samo simboli nečega mnogo većeg od njih samih. Oni su heroji naše istorijske nezavršenosti, naše nacionalne frustracije i sukoba se celim svetom (čast izuzecima iz trećeg i četvrtog stuba naše spoljne politike). Da li bi Srbija bolje izgledala u očima pristojnog sveta da je došlo do povorke? Ne bi, jer bi se pokazalo ono što se sakriva a to je da mi nismo kao društvo prošli bez bitnih oštećenja posle skoro dvadeset godina ratova, izolacije, siromaštva i stresa. Nasilje je nažalost prihvaćeno kao deo kulturnog obrasca.

Posle ubistva Zorana Đinđića, svakome ko je na vlasti a da kojim slučajem želi da preduzme neke reforme,koje bi se bavile korenom problema nacionalne frustracije,otprilike jejasno da stavlja sopstvenu glavu u torbu. Zato se i stalno traže neke blagoglagoljive prečice i površne mere kao naprimer najavljena zabrana ekstremističkih organizacija. To je sigurno neophodno ali nije dovoljno. Da je to kojim slučajem dovoljno, onda bi se Al Kaida jednostavno mogla zabraniti i problem bi bio rešen. Pitanje je da li će buduća eventualna ilegalnost „Obraza”, „Dveri”, „Naših”, ,,1389”i sličnih nasilnika dovesti do radikalizacije njihovih metoda i praktično ih pretvoriti u terorističke organizacije. Ključna dilema se tu jasno vidi – da li tolerisati sporadične ispade nasilja kao izduvni kanal srpskog nacionalizma ili nedvosmisleno objaviti rat svimakoji propagiraju nasilje kao vid političke borbe i rizikovati radikalizaciju sukoba. Dilema možda nije laka, ali ko je ikada rekao da vlast osim silnih beneficija ne nosi i veliku odgovornost. Niko nikoga nije vukao za uši da sedne u fotelju.

Država se mora pozabaviti glavnim pitanjem, uzrokom nastajanja ovih ekstremističkih organizacija,a ne samo njihovom posledicom. Uzroka ima više – od toga kako objasniti sve one ratove koje smo izgubili a da ne smislimo neke nove teorije zavere protiv Zapada,do jedne apatične i besperspektivne atmosfere, uzrokovane lošom ekonomskom situacijom, među mladima koji čine osnovnu regrutnu bazu rodoljubivih proroka sa bokserima i bakljama. Danas je možda najteže biti mlad u Srbiji. Francuzi koji su premlaćeni nisu pretučeni samo zato što su navijači drugog kluba ili samo zato što su stranci. Oni su takođe napadnuti zbog toga što su vršnjaci napadača koji znaju šta će uraditi sa svojim životom, koji su već videli dosta od sveta, koji imaju posao i ne žive kod svojih roditelja i koji imaju pametnija posla od toga da po ceo dan razmišljaju ko će sledeći da bude objekat njihovog besa i frustracije. Napadom na njih hteo se zgaziti ceo taj sistem vrednosti i kvalitet života kojipostoji recimo uzemlji odakle oni dolaze, koji se potajno želi,a koji se ne može imati. Takvo saznanje naših mladih,koji s pravom očekuju puno od života,veoma je bolno, izaziva resentiman i nekako instinktivno upućujena akciju za uklanjanje tog bola. Država mora osloboditi kanale za pozitivne vidove takve akcije i to stalno ohrabrivati,ali bojim se da malo ko o tome uopšte razmišlja,a još manje i radi. Zbog toga se i bojim da ćemo u budućnosti imati još mnogo problema, naravno ukoliko „beli šengen” sam ne reši taj problem pa mladi svoju sreću potraže negde drugde. To bi bio onda udarac ovom društvu od koga se ne bi oporavili veoma dugo.

Postoji još jedan veliki problem koji sa svim prethodno navedenimčini zapaljivu smesu. To je akutni problem Kosova koji predstavlja žarišnu tačku sukoba Srbije s velikim delom sveta. Sigurno je da je u poslednjihgodinu i više dana dosta urađeno da bi se tenzije smirile,ali se još uvek s vrha barata terminima poput „nastavka borbe za teritorijalni integritet” ili „prebacivanjeborbe iz političke u pravnu arenu”. Ovi termini na neki način jesu legitimni jer oslikavaju za većinu građana Srbije opravdane političke ciljeve. Međutim, onda niko ne treba da se čudi talasu nacionalne mobilizacije koji ovako formulisana politika implicira – borba i arena zahtevaju nekog neprijatelja, zar ne? Kada imamo neprijatelja (koji nam zamislite još otkida deo teritorije) onda će se na njemu lako cela kola sa prtljagom slomiti. Logika je zapanjujuće jednostavna.

Pravni forum