Великани у шетњи између депоа

Огромно интересовање публике, али и бурно негодовање и обиље оштрих коментара изазвала је ових дана изложба ремек-дела из збирки Народног музеја у Београду, под називом „Сто година српске уметности – Сликарство у Србији 1850–1950”, која је отворена 7. септембра а траје до 18. октобра у Галерији САНУ. Радост свих оних који су очекивали да, после шест година откада је затворен Народни музеј, коначно уживају у ремек-делима српског сликарства заменило је разочарање изазвано концепцијом поставке.

Наиме, све је замишљено тако да се 130 ремек-дела педесетак аутора изложи у три целине, и то тако што би прва, од 7. до 21. септембра, у предњем и задњем великом делу Галерије САНУ представила дела уметника с краја 19. века. Друга целина, коју чине дела прве три деценије 20. века, густо је до тада збијена у узаном правоугаоном простору који, попут великог ходника, треба да симулира музејски депо; 22. септембра она је сменила прву целину, и ту ће се налазити до 4. октобра.

У симулирани „депо”, пак, прешли су радови из прве целине, сада они густо збијени.

У трећем делу поставке које сада нема, а која ће угледати светлост дана од 4. до 18. октобра, наћи ће се слике четврте и пете деценије 20. века, лепо распоређене у великим салама Галерије САНУ. Тада ће у „депо” бити поново враћене, и густо изложене слике из друге целине док слике из прве, с краја 19. века, одлазе у прави депо.

Шта је публику највише иритирало, а о чему је јуче и „Политика” писала? Пре свега то што свих 130 дела не могу да се виде одједном, а нарочито провокативна замисао о симулацији музејског „депоа” на средишњем делу Галерије САНУ. То густо збијање слика наших великана, поред којих су стајали бројеви а не имена (која могу да се прочитају на посебном списку, недалеко од радова) изазвало је посебан револт. Књига утисака врви од коментара, неки изражавају своје дивљење, а други огромни бес. Навешћемо само неке опаске: „Идеја изврсна, реализација лоша.... Срамота за српску културу... Срамотно је да сте слике из депоа тако згурали без потписа и поштовања... Ко је био лењ и немаран?... Хаотична поставка у сваком смислу... За кога је прављена изложба ако нема текста поред слике?... Лепа изложба али немогуће је пратити ко је аутор... Штета што је тако леп избор сабијен на неодговарајући простор… Учинили сте неправду Лубарди, Бјелићу тиме што сте збуџили њихове радове… Изложба је изванредна али не и техничка опрема... Нема нити која би упутила посетиоца у ово сликарство… Ако сте покушали да девалвирате сликарство 20. века успели сте... Набацано без смисла, срамота...”

Аутори ове велелепне изложбе (и каталога) који су начинили репрезентативан избор ремек-дела нашег сликарства су кустоси Петар Петровић, Љубица Миљковић и Гордана Станишић, а дизајнер концепта поставке који је изазвао овако бурне реакције је архитекта Иван Куцина, професор на Архитектонском факултету у Београду, који иза себе има искуство рада на великим изложбама. Између осталих, на Октобарском салону 2004, а више пута је до сада радио изложбе за Народни музеј.

О томе зашто је баш овако замислио ову репрезентативну изложбу, архитекта Куцина за „Политику” каже:

– Реакција је очекивана јер ово је другачија изложба од оних на које су људи навикли. То „другачије” је, опет, последица неких нужности које су се догодиле у поставци изложбе. Било је превише слика, укупно 130, и решење је било да се тај број преполови због ограниченог простора Галерије САНУ. Међутим, баш то смо желели да избегнемо и зато смо, као ресурс, искористили време а не простор. Идеја је била да се свака слика прикаже са што већим поштовањем, онако како заслужује, али по периодима од две недеље (изложба траје шест седмица). Зато смо изабрали да један број слика стоји тако као да чека да буде изложен, баш онако како се оне чувају у музејским депоима, које људи нису у стању да виде, и да се онда сваке две недеље из „депоа” слике ваде и постављају у Галерију. И обрнуто. Људи сада могу да виде како музеји функционишу. То захтева од публике да бар три пута дође у Галерију САНУ за ових шест недеља, на ову изложбу што, мислим, ником неће шкодити.

Куцина још наглашава да је буџет за изложбу био мали: „Чак није било пара за завесе које би требало да стоје испред ових слика у депоу па да их људи само назиру, а да се концентришу на два велика галеријска простора.”

– Овако се људи више скупљају у депоу, што је апсурдно, а тамо где треба да се концентришу на значајне слике, окачене на зеленим зидовима, само протрчавају. Поента је да доживе сваку слику, али не све у исто време. Пробао сам неколико решења, али ово је најбоље.

Троје кустоса, аутора изложбе, изгледа да се није много питало о томе како дела представити.

– Ова изложба је у Букурештанском музеју бројала чак 150 дела и постигла је велики успех. Код нас је сведена на 130 дела, али у нашим условима и то је био проблем – каже кустос Петар Петровић, и додаје да би се приказивањем само 75 дела нарушио концепт. – С друге стране, Галерија САНУ не може да прими много слика. Нисмо хтели да испустимо ту прилику, да не искористимо термин и не пружимо публици прилику да види вредна дела. Архитекта је хтео да имамо импровизовани депо у оквиру изложбе, што је код нас кустоса изазвало сумњичавост. Депо је био решење мимо нас кустоса, изнуђено решење, а ни ми нисмо имали другу понуду.

Директорка Народног музеја Татјана Цвјетићанин нам је о бури која и даље траје око изложбе „Сто година српске уметности” рекла:

– Људи нису навикли да комуницирају на одређени начин и да, без својих очекивања, уђу „отворени” у галерију. Један део посетилаца је конзервативан и очекује најкласичнију изложбу, а ми смо хтели да симулирамо депо, ризницу из које дела излазе у изложбени простор. Желели смо да изазовемо одређену емоцију; е, да ли је свима дато да осете ту емоцију коју смо ми желели да изазовемо то је, сад, друго питање. Коментар да се не поштује наслеђе је преоштар. Да је тако, изложбе не би ни било. Али, добили смо и мноштво комплимената. Посећеност поставке је велика, морали смо да доштампамо и тираж каталога. Нико није остао равнодушан.

На наше питање да ли је било могуће наћи већи простор, на пример у „Цвијети Зузорић”, Цвјетићанин је одговорила:

– Нисам сигурна да ли би било довољно простора и у „Цвијети Зузорић”, а Галерија САНУ је, опет, један од безбеднијих простора. Београд има проблем у смислу да нема довољно великих изложбених сала. Волела бих да смо могли све то да организујемо код нас, у Народном музеју, и ова изложба нас поново враћа на то да наша установа не ради.