Глумци плеве свој део баштице

ИНТЕРВЈУ
Гордана Ђурђевић-Димић, стална чланица Драме Српског народног позоришта, блиска је театарској публици кроз десетак рола у актуелном репертоару овог позоришта, а ових месеци и ТВ гледалишту по улози у мелодрами "Јесен стиже, Дуњо моја". Сасвим је несвакидашња личност у глумачкој професији. У времену када су вештина баратања сопственим маркетингом, виртуелни или стварни гламур у који већина глумаца облачи свеукупни свој живот и рад, бар подједнако постали важни колико и таленат, Гордана Ђурђевић-Димић одаје сасвим другачију слику: изузетно је скромна, готово аскетски повучена.

На новосадској Академији уметности дипломирала је глуму у класи професора Бранка Плеше 1985. и исте године постала стални члан Драме СНП. Кратко време бавила се педагошким радом. У драмском ансамблу СНП заузела је високо место захваљујући десетинама остварених рола. Добила је неколицину годишњих награда СНП, затим два "Ћурана" на Данима комедије у Јагодини, Златну медаљу "Јован Ђорђевић", Стеријину награду за глуму за улогу Лоле у представи "Cuba libre", награду за глуму на Вршачкој позоришној јесени, 2006. за улогу Станије у представи "Београд некад и сад" Јована Стерије Поповића у режији Синише Ковачевића и друге.

Рекла бих да има истине у томе да долази време театра, али неког чудноватог театра, хипертрофиране театарске форме која се шири изван граница официјелних театарских кућа, освајајући целокупан простор јавне сцене како домаће, тако и светске. Данас је све или готово све, изложено јавном погледу - од интиме до спектакуларних терористичких акција и крвавих егзекуција. Све се то нашироко нуди, излаже јавно, као парада, ритуал, шоу или спектакл. Бомбардовање Србије сам својевремено доживела као представу, као инаугурацију тоталитарног театра на прагу 21. века и на трагу неких битефовских представа у којима учествује и публика, најчешће као збланута жртва распомамљених протагониста... Дефинитивно, остајем при том и, наравно, дрхтим од страха при помисли да "долази време театра"...

Важно је, свакако, дело и прича, важан је лик који тумачим, али не мање значајан је и редитељ који на свој, пожељно би било, дубоко личан и оригиналан начин тумачи дело и поставља га на сцену. Битна ми је, такође, и екипа са којом радим. Желим да то буде увек скуп најталентованијих глумаца различитих генерација из различитих театарских средина, са различитим глумачким искуствима. Волим људе који у театар доносе неопходни дах свежине и промене, неки нови приступ или глумачку технику коју ваља савладати. Волим и данас да учим од људи који имају чему да ме науче.

Имала сам срећу да занат учим од најбољих учитеља глуме, не само на Академији уметности, већ и пре студија, у Драмској секцији Гимназије "Јован Јовановић Змај" коју је водио тада знаменити професор Димитрије Зекавица, или као ученица новосадске Балетске школе... Мој први глумачки педагог била је глумица и балерина Марина Димовска на чијим часовима ми се пружала прилика да у вежбама са класичном музичком подлогом изразим своју набујалу младалачку емотивност, користећи као инструмент само своје тело. Резултати су, сећам се, за мене били изненађујући и очаравајући, па сам брзо схватила да ме глума привлачи више од строгих правила балетске игре. Када је реч о мом драгом и уваженом професору Бранку Плеши, с поносом кажем да је он на врху низа за мене важних људи, мојих учитеља, без чијег племенитог рада и знања, марљивости, озбиљности и стрпљења, па ако хоћете и строгости и према себи и према другима, не бих имала на чему да градим властити однос према свом послу.

Она је увек сегментирана колективна прича. Сећам се да нас је професор Плеша очински саветовао да у току рада на представи брижљиво "плевимо само свој део баштице" и да се не секирамо око целине, јер за њу нисмо ни задужени ни плаћени, за целину одговара редитељ. Он успева или не да хармонизује и у складну целину повеже све сегменте представе, од чега у крајњем зависи њена уметничка вредност. И гле парадокса: ако је добра, представа је увек резултат колективног рада, а ако не ваља, терет одговорности се, на жалост, сваљује само на плећа редитеља.

Чини ми се да централни проблем није број запослених, јер је нормално да кућа која негује и драму, и оперу, и балет има више стотина људи. Проблем је како створити услове да сви они вредно раде, дају максимални креативни допринос, који би био видљив, мерљив и адекватно награђен. Наравно, немам одговор на питање, али слутим да се он крије негде у комбинацији државних закона и интерних пројеката реорганизације и рационализације начина рада. Држава би морала да прецизира улогу великих театарских кућа од националног значаја.

Иако је за протеклих двадесетак година СНП пролазило кроз прилично бурне фазе уметничког развоја, никада се барем није постављало питање његовог назива и националног карактера његове културне и историјске мисије. Данас се, међутим, чују предлози да се најстарије професионално позориште у Срба преименује у Војвођанско народно позориште. Гостујући у Пули, пре неколико година, наступали смо под именом Новосадског позоришта. Желим да верујем да је ово само пролазна криза идентитета и да званичних захтева да се промени назив неће бити.