Glumci pleve svoj deo baštice

INTERVJU
Gordana Đurđević-Dimić, stalna članica Drame Srpskog narodnog pozorišta, bliska je teatarskoj publici kroz desetak rola u aktuelnom repertoaru ovog pozorišta, a ovih meseci i TV gledalištu po ulozi u melodrami "Jesen stiže, Dunjo moja". Sasvim je nesvakidašnja ličnost u glumačkoj profesiji. U vremenu kada su veština baratanja sopstvenim marketingom, virtuelni ili stvarni glamur u koji većina glumaca oblači sveukupni svoj život i rad, bar podjednako postali važni koliko i talenat, Gordana Đurđević-Dimić odaje sasvim drugačiju sliku: izuzetno je skromna, gotovo asketski povučena.

Na novosadskoj Akademiji umetnosti diplomirala je glumu u klasi profesora Branka Pleše 1985. i iste godine postala stalni član Drame SNP. Kratko vreme bavila se pedagoškim radom. U dramskom ansamblu SNP zauzela je visoko mesto zahvaljujući desetinama ostvarenih rola. Dobila je nekolicinu godišnjih nagrada SNP, zatim dva "Ćurana" na Danima komedije u Jagodini, Zlatnu medalju "Jovan Đorđević", Sterijinu nagradu za glumu za ulogu Lole u predstavi "Cuba libre", nagradu za glumu na Vršačkoj pozorišnoj jeseni, 2006. za ulogu Stanije u predstavi "Beograd nekad i sad" Jovana Sterije Popovića u režiji Siniše Kovačevića i druge.

Rekla bih da ima istine u tome da dolazi vreme teatra, ali nekog čudnovatog teatra, hipertrofirane teatarske forme koja se širi izvan granica oficijelnih teatarskih kuća, osvajajući celokupan prostor javne scene kako domaće, tako i svetske. Danas je sve ili gotovo sve, izloženo javnom pogledu - od intime do spektakularnih terorističkih akcija i krvavih egzekucija. Sve se to naširoko nudi, izlaže javno, kao parada, ritual, šou ili spektakl. Bombardovanje Srbije sam svojevremeno doživela kao predstavu, kao inauguraciju totalitarnog teatra na pragu 21. veka i na tragu nekih bitefovskih predstava u kojima učestvuje i publika, najčešće kao zblanuta žrtva raspomamljenih protagonista... Definitivno, ostajem pri tom i, naravno, drhtim od straha pri pomisli da "dolazi vreme teatra"...

Važno je, svakako, delo i priča, važan je lik koji tumačim, ali ne manje značajan je i reditelj koji na svoj, poželjno bi bilo, duboko ličan i originalan način tumači delo i postavlja ga na scenu. Bitna mi je, takođe, i ekipa sa kojom radim. Želim da to bude uvek skup najtalentovanijih glumaca različitih generacija iz različitih teatarskih sredina, sa različitim glumačkim iskustvima. Volim ljude koji u teatar donose neophodni dah svežine i promene, neki novi pristup ili glumačku tehniku koju valja savladati. Volim i danas da učim od ljudi koji imaju čemu da me nauče.

Imala sam sreću da zanat učim od najboljih učitelja glume, ne samo na Akademiji umetnosti, već i pre studija, u Dramskoj sekciji Gimnazije "Jovan Jovanović Zmaj" koju je vodio tada znameniti profesor Dimitrije Zekavica, ili kao učenica novosadske Baletske škole... Moj prvi glumački pedagog bila je glumica i balerina Marina Dimovska na čijim časovima mi se pružala prilika da u vežbama sa klasičnom muzičkom podlogom izrazim svoju nabujalu mladalačku emotivnost, koristeći kao instrument samo svoje telo. Rezultati su, sećam se, za mene bili iznenađujući i očaravajući, pa sam brzo shvatila da me gluma privlači više od strogih pravila baletske igre. Kada je reč o mom dragom i uvaženom profesoru Branku Pleši, s ponosom kažem da je on na vrhu niza za mene važnih ljudi, mojih učitelja, bez čijeg plemenitog rada i znanja, marljivosti, ozbiljnosti i strpljenja, pa ako hoćete i strogosti i prema sebi i prema drugima, ne bih imala na čemu da gradim vlastiti odnos prema svom poslu.

Ona je uvek segmentirana kolektivna priča. Sećam se da nas je profesor Pleša očinski savetovao da u toku rada na predstavi brižljivo "plevimo samo svoj deo baštice" i da se ne sekiramo oko celine, jer za nju nismo ni zaduženi ni plaćeni, za celinu odgovara reditelj. On uspeva ili ne da harmonizuje i u skladnu celinu poveže sve segmente predstave, od čega u krajnjem zavisi njena umetnička vrednost. I gle paradoksa: ako je dobra, predstava je uvek rezultat kolektivnog rada, a ako ne valja, teret odgovornosti se, na žalost, svaljuje samo na pleća reditelja.

Čini mi se da centralni problem nije broj zaposlenih, jer je normalno da kuća koja neguje i dramu, i operu, i balet ima više stotina ljudi. Problem je kako stvoriti uslove da svi oni vredno rade, daju maksimalni kreativni doprinos, koji bi bio vidljiv, merljiv i adekvatno nagrađen. Naravno, nemam odgovor na pitanje, ali slutim da se on krije negde u kombinaciji državnih zakona i internih projekata reorganizacije i racionalizacije načina rada. Država bi morala da precizira ulogu velikih teatarskih kuća od nacionalnog značaja.

Iako je za proteklih dvadesetak godina SNP prolazilo kroz prilično burne faze umetničkog razvoja, nikada se barem nije postavljalo pitanje njegovog naziva i nacionalnog karaktera njegove kulturne i istorijske misije. Danas se, međutim, čuju predlozi da se najstarije profesionalno pozorište u Srba preimenuje u Vojvođansko narodno pozorište. Gostujući u Puli, pre nekoliko godina, nastupali smo pod imenom Novosadskog pozorišta. Želim da verujem da je ovo samo prolazna kriza identiteta i da zvaničnih zahteva da se promeni naziv neće biti.