Дечак прокоцкао уштеђевину

Од нашег сталног дописника
Подгорица – Уплати ми овај тикет, ево ти, тата послао паре, проговори пискав дечији глас иза пулта једне од бројних кладионица у Подгорици. Било је то јуче у кафе-кладионици где је дечак, не старији од десет година, донео очев тикет и 50 евра. Незадуго, стиже цела „колона” основаца и средњошколаца са тикетима и уплатама не већим од евра по „папирићу наде”.

Нигде у подгоричким кладионицама нема упозорења да је ова врста „забаве” забрањена за малолетнике. Годинама се у црногорским кладионицама и коцкарницама виђа оваква слика, а на ту забрињавајућу појаву јуче је упозорила вест са севера Црне Горе, из градића Рожаје, где је дечак В. Ђ. (15) прокоцкао више од хиљаду евра. Да су поштовали Закон о играма на срећу којим је забрањен улазак у казино млађима од 18 година, Сеад Нурковић и Едвин Реџовић, радници аутомат клуба и коцкарнице „Росо-неро”, не би дечака ни пустили у коцкарницу.

Када је В. Ђ. испричао родитељима како је у казину испразнио породичну уштеђевину, Алмира Ђ. је заједно са супругом случај пријавила рожајској полицији и тужилаштву.

„Мој син никада није ниједан цент потрошио на коцку све до овог пута када је на рулет уложио својих 450 евра, које је током пет година уштедео од џепарца. Када је схватио да је изгубио новац он је, у намери да га врати, узео још 600 евра из мог новчаника, којим је требало да исплатим неколико кредита. Супруг и ја смо преживели стрес од чега није поштеђен ни син, који је још у шоку”, испричала је новинарима Алмира, тврдећи да јој је малолетно дете на коцкање навео Нурковић, руководилац коцкарнице.

Глас да је дечак у коцкарници брзо је стигла до оца који је отишао по сина, али су врата била закључана и он „приморан” да о свему извести полицију.

Мајка малолетног коцкара каже да ју је Реџовић истерао из казина кад му је рекла да је дете малолетно. Одговорио је да он не проверава личне карте па не зна да ли је неко пунолетан или не.

Сви у Црној Гори знају да деце има у скоро свим коцкарницама, посебно кладионицама. Родитељи знају, зна и власт, али сви загонетно ћуте. Алма, за сада, једина о томе сведочи:

„Мој случај у овом граду није усамљен. Управо у тој коцкарници се свакодневно може затећи пуно малолетника. Родитељи имају проблема са децом, али због стида од комшија, рођака, познаника и пријатеља, сами покушавају да их одвикну од порока, закључавају их у домове и батинама покушавају да их „опамете”, не усуђујући се да траже судску заштиту. Уколико мој случај прође некажњено, знаћемо да се закон у овој држави не поштује”.