ХИЛАНДАР

Када човек крочи на Атос и крене ка Хиландару, сви његови погледи на свет почињу нагло да се мењају. Довољна је чињеница да ступате на тло на коме се углавном не комуницира ни са ким осим са Богом, да долазите у свет без жена, да ступате међу зидине које су подигнуте пре хиљаду година, у којима живе људи које ћете видети сада и вероватно никада више. Најзад, када стигнете у Хиландар почињете да се суочавате са сопственим илузијама, не само у вези са тим како манастир изгледа и функционише него и са осталим, које са самим Хиландаром не морају бити у непосредној вези.

Шта да кажем? Нисам био више исти човек пре и после дана који сам провео тамо. Ипак, један од најснажнијих утисака који сам понео оданде јесте онај о пролазности. Сам манастир је споменик борби са трошношћу. Са једне стране, хиљаду година он одолева зубу времена и његове греде, које на појединим местима личе на паучину, још увек некако носе сводове. Са друге стране, монаси настоје да живе што је могуће сличније својој сабраћи из средњег века, тешко се уводе нове навике, одолева се новотаријама.

Ипак, катастрофа од пре пет година унела је у ову средину немир и поставила братство пред велика искушења. Реч је, наравно, о ужасном пожару који је спржио 55 одсто манастирских зграда. Срећом, ризница, која садржи немерљиво вредне документе, иконе и предмете остала је нетакнута. Али је, на несрећу, изгорео Бели конак, место које је најбрижније чувало свој средњовековни изглед, унутрашње уређење и, што је најважније, начин живота монаха. Од њега су остали само нагорели зидови, све је нестало у ватри.

Манастир је данас пун радника и грађевинских машина које раде на његовом дизању из пепела. На главном улазу један део манастирских зидина и њихова унутрашњост већ су реконструисани и испуњавају вас осећањем да све није изгубљено. У метоху Хиландара, који се налази на тридесетак километара пре Атоса, мајстори израђују дрвенарију која невероватно подсећа на ону која је изгорела, клесари доносе исти онај камен којим је кров манастира покриван онда када је прављен, зидари облажу нову бетонску конструкцију сличном циглом којом је манастир зидан, а нови зидови се прекривају малтером смешаним по ондашњем рецепту. Успут се уводи централно грејање, праве се купатила и уређују просторије које ће пружати угодност будућим посетиоцима.

Али Бели конак још увек није такнут. Не зато што још није дошао на ред већ и стога што постоји дилема: како га реконструисати. Професор Ковачевић, који деценијама ради на обнови Хиландара и боље од икога на овоме свету познаје његове бољке и проблеме, описао нам је раскршће пред којим се налази обнова манастира. Бели конак може бити детаљно реконструисан, постоје фотографије на основу којих би се могла направити верна копија несталог пребивалишта монаха. Али то ће ипак и заувек бити копија. По другој варијанти, на основама старих зидова био би подигнут сасвим нов конак који би самим контрастом са својом аутентичном основом управо потцртавао њену старину и оригиналност.

Одговор на ово тешко питање даће неко други: грчка држава. Она је ипак надлежна за све врсте радова на Хиландару који се, и поред своје аутономије, ипак налази на њеном тлу. По ономе што професор Ковачевић слути биће то прва варијанта; значи – верна копија.

Оно што ми је остало као главно осећање после једног дана проведеног на Светој Гори је да, упркос сваком напору да се заустави, или макар успори, време неумитно протиче, рушећи својом немерљивом снагом чак и најпостојанија здања какав је наш манастир Хиландар. Ипак, што сам више размишљао о пролазности материје то ми се дух показивао много постојанијом категоријом. Враћајући се бродићем који је клизио кристално бистрим морем поред Атоса схватио сам да свако од нас мора једном крочити у Хиландар. Уколико га проблем борбе са пролазношћу уопште интересује.

редитељ