HILANDAR

Kada čovek kroči na Atos i krene ka Hilandaru, svi njegovi pogledi na svet počinju naglo da se menjaju. Dovoljna je činjenica da stupate na tlo na kome se uglavnom ne komunicira ni sa kim osim sa Bogom, da dolazite u svet bez žena, da stupate među zidine koje su podignute pre hiljadu godina, u kojima žive ljudi koje ćete videti sada i verovatno nikada više. Najzad, kada stignete u Hilandar počinjete da se suočavate sa sopstvenim iluzijama, ne samo u vezi sa tim kako manastir izgleda i funkcioniše nego i sa ostalim, koje sa samim Hilandarom ne moraju biti u neposrednoj vezi.

Šta da kažem? Nisam bio više isti čovek pre i posle dana koji sam proveo tamo. Ipak, jedan od najsnažnijih utisaka koji sam poneo odande jeste onaj o prolaznosti. Sam manastir je spomenik borbi sa trošnošću. Sa jedne strane, hiljadu godina on odoleva zubu vremena i njegove grede, koje na pojedinim mestima liče na paučinu, još uvek nekako nose svodove. Sa druge strane, monasi nastoje da žive što je moguće sličnije svojoj sabraći iz srednjeg veka, teško se uvode nove navike, odoleva se novotarijama.

Ipak, katastrofa od pre pet godina unela je u ovu sredinu nemir i postavila bratstvo pred velika iskušenja. Reč je, naravno, o užasnom požaru koji je spržio 55 odsto manastirskih zgrada. Srećom, riznica, koja sadrži nemerljivo vredne dokumente, ikone i predmete ostala je netaknuta. Ali je, na nesreću, izgoreo Beli konak, mesto koje je najbrižnije čuvalo svoj srednjovekovni izgled, unutrašnje uređenje i, što je najvažnije, način života monaha. Od njega su ostali samo nagoreli zidovi, sve je nestalo u vatri.

Manastir je danas pun radnika i građevinskih mašina koje rade na njegovom dizanju iz pepela. Na glavnom ulazu jedan deo manastirskih zidina i njihova unutrašnjost već su rekonstruisani i ispunjavaju vas osećanjem da sve nije izgubljeno. U metohu Hilandara, koji se nalazi na tridesetak kilometara pre Atosa, majstori izrađuju drvenariju koja neverovatno podseća na onu koja je izgorela, klesari donose isti onaj kamen kojim je krov manastira pokrivan onda kada je pravljen, zidari oblažu novu betonsku konstrukciju sličnom ciglom kojom je manastir zidan, a novi zidovi se prekrivaju malterom smešanim po ondašnjem receptu. Usput se uvodi centralno grejanje, prave se kupatila i uređuju prostorije koje će pružati ugodnost budućim posetiocima.

Ali Beli konak još uvek nije taknut. Ne zato što još nije došao na red već i stoga što postoji dilema: kako ga rekonstruisati. Profesor Kovačević, koji decenijama radi na obnovi Hilandara i bolje od ikoga na ovome svetu poznaje njegove boljke i probleme, opisao nam je raskršće pred kojim se nalazi obnova manastira. Beli konak može biti detaljno rekonstruisan, postoje fotografije na osnovu kojih bi se mogla napraviti verna kopija nestalog prebivališta monaha. Ali to će ipak i zauvek biti kopija. Po drugoj varijanti, na osnovama starih zidova bio bi podignut sasvim nov konak koji bi samim kontrastom sa svojom autentičnom osnovom upravo potcrtavao njenu starinu i originalnost.

Odgovor na ovo teško pitanje daće neko drugi: grčka država. Ona je ipak nadležna za sve vrste radova na Hilandaru koji se, i pored svoje autonomije, ipak nalazi na njenom tlu. Po onome što profesor Kovačević sluti biće to prva varijanta; znači – verna kopija.

Ono što mi je ostalo kao glavno osećanje posle jednog dana provedenog na Svetoj Gori je da, uprkos svakom naporu da se zaustavi, ili makar uspori, vreme neumitno protiče, rušeći svojom nemerljivom snagom čak i najpostojanija zdanja kakav je naš manastir Hilandar. Ipak, što sam više razmišljao o prolaznosti materije to mi se duh pokazivao mnogo postojanijom kategorijom. Vraćajući se brodićem koji je klizio kristalno bistrim morem pored Atosa shvatio sam da svako od nas mora jednom kročiti u Hilandar. Ukoliko ga problem borbe sa prolaznošću uopšte interesuje.

reditelj