Рођен за Шекспира

Сан Себастијан– Врхунски британски позоришни глумац Јан Мекелен (1939), који своју блиставу каријеру гради, ево, већ пола века, улогама у комадима Шекспира, Чехова и Ибзена, своје највеће филмске успехе доживео је тек када је навршио 60 година. Иако је за улогу у филму „Ричард Трећи” 1995. године био номинован за Златни глобус и награду Европске академије за филм, 1998. био номинован за Оскара за улогу у филму „Богови и монструми”, за шта је и у Сан Себастијану освојио „Сребрну шкољку” за најбољу мушку улогу, тек као Гандалф у трилогији „Господар прстенова” доживео је планетарну филмску славу (и поново номинације за Оскара) додатно надграђену улогама у највећим филмским хитовима попут „Икс-мена” и „Да Винчијев код”.

Пре три године Јан Мекелен је у Берлину примио „Златног медведа” за изузетан допринос светском филму, а синоћ у препуној дворани Курсал у Сан Себастијану, био је дочекан на ногама, уз овације, док је примао награду „Доностија” за животно дело.

Лепо је када видите да вас много воле и да вас поштују. Радујете ли се оваквим наградама?

Хоћете да знате да ли ми је све ово досадило? Е, па, драга моја, није нимало! Још увек ме радују награде и признања. Годе и мојој глумачкој сујети, али и мојој великој љубави према филму. Велики сам љубитељ филма и од оних сам срећника који се у њима и појављују. Прија када се увериш да то појављивање неко и запази.

Како неко за кога баш сви кажу да је рођен за Шекспира, може да функционише у „Господару прстенова” и „Икс-мену”?

Шекспир, Чехов и Ибзен, с једне, и филмови који су део поп-културе с друге стране, па то је врло интригантно и наизглед заиста неспојиво! Међутим, Шекспир и остали писци чине само мали део такозване поп-културе, а ако ја улогом у „Икс-мену” привучем неког да дође после и у позориште, онда сам начинио велики посао. Не мерим успех бројем људи који су дошли да виде моју позоришну представу. Најбоља ствар била је када сам једном играо Магбета пред свега десетак потпуно занесених људи. Ни филм „Богови и монструми” није гледало пуно људи, али „Господар прстенова” и „Икс-мен” јесте. Зато ме људи сада на улици препознају као Гандалфа или Магнета...

Имам утисак да вас забавља учешће у оваквим филмовима?

Мене много тога забавља, али док снимам такве филмове не размишљам о томе како су они унапред планирани да буду велики хитови. Усредсређујем се на што боље обављање посла. Имам довољно новца у банци тако да могу да бирам улоге. Од почетка каријере непознат ми је осећај глумца који је понекад и дословно – гладан. Бирам разнолике улоге и углавном ме свака од њих забавља. Снимао сам и за најдуговечнију телевизијску сапуницу у Великој Британији, радио у филмовима, глумио у лондонском позоришту, припремио се да будем и Краљ Лир. Уз то читам поезију, и то се снима на траке и касније продаје. То ја зовем разноликошћу посла. Сада чекам да ми понуде улогу Бога, он ионако није много старији од мене.

Још живите пуним глумачким животом?

Морате бити активни или ћете, у супротном, умрети. Мислим, и овако и онако ћете умрети, али је онда много боље живети активним животом. Немојте да вас све ово што сам рекао завара, умем ја и те како да не радим ништа, да будем лењ као и сваки други човек. Можда сам се зато и одлучио за глуму јер ми се чинило да то није захтеван посао. Многи су се одлучили за глуму зато што немају самопоуздање у стварном животу.

А ви сте самопоуздање увек имали?

Не будите наивни, само сам кроз посао могао да потврдим самог себе. Знате да сам хомосексуалац и претпостављате колико сам непријатности могао да доживим у стварном животу. Насупрот томе, у позоришту и на филму могао сам, увек, искрено да покажем емоције и будем оно што заиста јесам.

Често глумите наочите, образоване, веома интелектуалне негативце. Већи је изазов?

Питање је шта неког чини негативцем. Да ли је то број људи које је убио, његово лудило или нешто треће. Када сам глумио негативце у Шекспировим делима говорили су ми да глумим отелотворење зла. Шта је отелотворење зла? Глумио сам и Хитлера и нисам му пришао тако што сам рекао себи да ћу глумити злог човека већ човека који је покушао да направи нешто и који се понашао онако како се понашао. Најважније је трагати за одговором зашто је неко починио зло, шта га је на то нагнало. На крају дођете до одређеног одговора и предочите га публици. Уз шарм, наравно.

Јесте ли икада себи постављали питање: филм или позориште?

Хипотетички речено, можда ћу изненадити и вас и себе, али одабрао бих филм. Филм је физички лакши. Позориште је игра за младе особе са добром кондицијом. Сваког дана мораш да будеш на сцени у 19.30 и да дајеш све од себе како би стотине или хиљаду људи заинтересовао да те с пажњом гледају и слушају, а да се не закашљу. Ту си сам шеф церемоније и то је веома тешко. На снимању филма, иако се додуше веома рано устаје, дневно одиграш петоминутну сцену и то је то. Није ни то лако, али бар физички није много захтевно, што је у мојим годинама постало веома важно.