Вода на Месецу, чека се човек

Није месечарско привиђање: на Месецу, одиста, има воде која настаје и нестаје, мешајући се с честицама прашине на површини.

Погрешили бисте ако помислите на наша језера, мора и океане, чак нема ни барица у које бисте непажњом загазили.

На основу снимака индијског „Mесечевог возила” (на санскриту: Chandrayaan-1) и две претходеће америчке аутоматске летелице, у петак је новост званично потврђена чланком у угледном часопису „Сајенс”, иако су је дан раније на сва звона разгласила остала гласила. Обистинила су се вишегодишња научничка нагађања, навелико подгрејана после искрцавања првог човека (20. jула 1969), која су најављивала да се дотична течност претежно појављује на половима.

Да ли је, најзад, испуњен најбитнији услов да људи започну изградњу првог насеља на Земљином небеском пратиоцу?

Деценијама је Месец сматран сувљим од ма које пустиње на нашој планети, иако се претпостављало да није сасвим без воде, макар у најмањим количинама. Када су се „Аполови” путници пре 40 година вратили са својег свемирског излета, донели су неколико узорака месечевих стена. И чим је нађена у траговима, повезана с минералима, процењено је да је земаљског порекла (камење загађено људским додиром).

Упркос томе што је изотоп кисеоника, исти и на Земљи и на Месецу.

Бомбардовање и тишина

Проучавања су настављена, на опрезном оку истраживача биле су замишљене наслаге леда у најхладнијим куцима удубљења на јужном полу. За преостала пространства ионако су се сагласили да представљају „суву дреновину”, а Марко Краљевић, као што знате, никада тамо није крочио.

Али не лези враже: нова снимања („Чандрајан-1”, „Касини” и „Разорни удар”) довела су поменуту сагласност у питање, јер су се умножили спектрални знаци воде или хидроксилне групе (хемијски спој кисеоника и водоника). Индијска летелица, прва из те земље намењена испитивању Месеца, добила је задатак да начини карту површине и установи минерални састав.

Крајем августа, међутим, представници Индијске свемирске истраживачке организације (ISRO) обелоданили су да је престала свака радио-веза, непуну годину након започетог кружења око Земљиног сателита које је – према замислима стручњака – требало да потраје две године. Очекивало се да ће, барем, месец-два упоредо са америчким проучавати материјал настао бомбардовањем Месеца почетком октобра (летелице LRO (Lunar Reconnaissance Orbiter) и LCROSS (Lunar Crater Observationand Sensing Satellite). Нарочито мракетом-пројектилом, названом „Кентаур”, гађаће изабрану област да би се избацило око 500 тона прашине и камења које ће доцније упућени пажљиво испитати.

На сву срећу, „Mесечево возило”, одаслато прошлог октобра да облеће путањом удаљеном 1.000 километара, окончало је малтене 90-95 одсто картографског снимања.

Зашто је завладао изненадни мук?

Заробљена на половима

У оптицају су две претпоставке: прва објашњава да је то због појачаног свемирског зрачења (по свему судећи, излива сунчевих зрака), друга окривљује замор материјала.

Али пре него што је сасвим заћутала, амерички спектрометар „Месечев картогарф минерала” (бележи електромагнетско исијавање минерала) који је индијска летелица носила, довољно осетљив да уочи и најмање износе воде, послао је потврђујуће податке. Када су подробно рашчлањени, научници са Универзитета Браун (САД) закључили су да на Месечевим половима има воде.

Европска летелица „Касини” која је 1999. пролетела близу Месеца на путу ка Сатурну, послала је поруку да је снимила слабашне назнаке воде или хидроксила. Тада је протумачено да је, по свој прилици, течност заробљена у површинском стаклу и минералима, више на половина него у осталим подручјима.

Потом је исто поткрепила летелица „Разорни удар”, уз допуну да је малтене цела површина Месеца хидратна (једињење које садржи један или више молекула воде) у одређеним раздобљима дана.

Све недоумице су, дакле, ишчилиле.

А одакле вода долази?

Постоје, вероватно, две врсте: једна која је доспела однекукада из космоса (с кометама које су погађале Земљиног верног скутоношу) и друга која је настала на самом Месецу. Сматра се да је друга (или матична) плод деловања сунчевог ветра на тло и стене.

До недавно је важило да вода у течном облику постоји једино на површини Земље, а да је у истом стању – што поткрепљују сателитски снимци – заробљена утроби два Сатурнова верна пратиоца – Енкелада и, по свему судећи, Европе. У Сунчевој породици уочена је у виду леда на поларним капама Марса, на Јупитеровом месецу, Титану, вероватно Тетису, Урану, Нептуну и Плутону и на планетоиду Серери.