Нећу више правити досадну уметност

Питање је како данас, у глобализованом свету у којем је криза капитала још више сузила простор за културу, обезбедити обнављање креативне виталности великим интернационалним изложбама. Одговоре вероватно треба тражити у концепту пажљивог мапирања рецентне сцене, валидним критичарским рецепцијама, теоретском и практичном утемељењу, паметном трошењу малих буџета и ентузијазму. Бијенале визуелних уметности у Венецији, овогодишње 53. издање, представља један такав догађај, најстарије и, судећи по обиму који се редовно увећава, највеће. Истине ради, све чешће се у расправама професионалаца строжих критеријума оцењује и као својеврсни културни туризам.

Лидерска позиција уметничког директора и компетентност селектора и кустоса овакве манифестације веома је захтевна и одговорна, а ове године она је поверена Швеђанину Данијелу Бирнбауму (1963), најмлађем у историји Бијенала, личности са великом интернационалном репутацијом.

Можемо се питати, да ли овогодишњи једноставни назив „Стварање светова” одолева лакој привлачности игре речима и њиховим значењима?... Јер, „Стварање светова”, како је Бирнбаум назвао свој ауторски рад, говори о флексибилном (али и лабавом) концепту отвореном за најразличитије идејне, естетске и енергетске дискурсе.

Свакако, јединствена формула за добру изложбу не постоји. Свој селекторски концепт Бирнбаум брани искреном (и помало наивном) тезом да је за њега уметнички рад више од пуког предмета, више од артикла, а пре свега један од начина стварања света.

Поставка „Стварање света” реализована је у Изложбеној палати у Ђардинима и Арсеналима, а представљени су радови 90 уметника. Без засебних делова или секција, са различитим темама и уметничким говорима, ова поставка је далеко од утиска артикулисане целине, како је желео Бирнбаум.

По обичају, фасада Изложбене палате је ауторско дело in situ и овога пута то је рад Џона Балдезарија, лауреата „Златног лава” за животно дело на овогодишњем бијеналу. Овај пионир концептуалне уметности и поп-арта, трансформисао је фасаду у генеричку разгледницу типичног морског пејзажа са палмама, илузионизмом кадрова из холивудских филмова, у којој овај витални стваралац трага за релацијама између ствари и идеје, сликарства и фотографије, апстракције и фигурације.

И други добитник награде „Златни лав” за животно дело Јоко Оно такође је у Бирнбаумовом избору. Њена креативна моћ не попушта јер она и даље истражује у домену концептуалне уметности и перформанса.

Бијенале као локацију за продукцију и експериментисање искористио је Немац Тобијас Ребергер, награђен „Златним лавом” за најбољег уметника на 53. Бијеналу. Он је од кафеа централног павиљона направио уметнички рад, а његова сложена шема геометријских форми са бојама у контрасту, својом декоративношћу дезоријентише окружење и асоцира на специфичне примере из прошлости.

Може се рећи да је у пројекту „Стварање светова” једно од амбициознијих истраживања тродимензионалности остварила у својој инсталацији Лиђе Папе. Жице од бакра и злата инсталирала је од пода до плафона, а илузију да се жице разлажу у космичку нематеријалност појачавају снопови светлости.

У избор „Стварање светова” укључени су уметници са свих континената, изложба (у духу времена) доста збркано говори о садашњем тренутку, повремено је видљив и њен конструктиван тон, а атмосфера на изложби ближа је сангвиничном него меланхоличном тону, како је Данијел Бирнбаум и желео.

Као по правилу, у Ђардинима посебну пажњу привлаче павиљoни Немачке, Француске, Америке, Велике Британије, Јапана, а уз њих делују недовољно експониране али изузетне поставке у мађарском као и у Павиљону Србије.

„Златни лав” за најбољи Павиљон припао је Америци, а радови Бруса Наумана, етаблираног уметника, представљени су на неколико пунктова – у Павиљону и у Граду. Обједињени називом „Тополошки вртови” они обухватају период од 1967. до 2009. године, а кустоси су уместо ретроспективе у хронолошком смислу приредили тополошку пројекцију Наумановог дела. Видео радови, неон или скулптуре, одражавају његову концизност, цинизам и вишесмисленост у истраживању природе и јавних и приватних области.

Петер Форгач у Мађарском павиљону остварио је, по нашем мишљењу, идејно и визуелно једну од најупечатљивијих поставки на тему човек и његов идентитет; Форгач је користио материјал из архива наци-антрополога који је сакупљао филмове, фотографије и гипсане маске у научне сврхе.

У Павиљону Србије представљају се два аутора – Катарина Здјелар и Зоран Тодоровић. Нова изборна процедура уметника, коју је наше Министарство културе промовисало за ово бијенале, није успела у осмишљавању јединственог пројекта.

Мада је тело у центру оба рада, ван сваке сумње, било би оправданије да је представљен само један аутор, Тодоровић. Између осталог, створена је тзв. ситуација ребуса и није лако разазнати где престаје рад једног а почињерад другог аутора.

Међу поставкама које су давале посебну температуру догађају као што је Бијенале издвајају се: изузетна Колекција савремене уметности Франсоа Пиноа представљена у Палати Граси и у фантастичном простору новоотворене Пaлатe Догани, изложбе Јана Фабра, Моне Хатум, Роберта Раушенберга, нови рад Питера Гриневеја.

Вероватно је финансијска криза један од разлога што су изостале велике проблемске и/или монографске изложбе које су приређиване у Венецији и обично су поправљале утисак о Бијеналу. На једном од банера, инсталираном на палати у каналу Гранде, уметник обећава: „Нећу више правити досадну уметност”, а ово иронично обраћање само је један од маркера у односу на најдубље стваралачке проблеме и њихову критичарску рецепцију.

Ако прихватимо идеју по којој би у својој интерактивној улози гледалац више волео да буде ангажован него одушевљен, ово бијенале је постигло свој циљ.