Neću više praviti dosadnu umetnost

Pitanje je kako danas, u globalizovanom svetu u kojem je kriza kapitala još više suzila prostor za kulturu, obezbediti obnavljanje kreativne vitalnosti velikim internacionalnim izložbama. Odgovore verovatno treba tražiti u konceptu pažljivog mapiranja recentne scene, validnim kritičarskim recepcijama, teoretskom i praktičnom utemeljenju, pametnom trošenju malih budžeta i entuzijazmu. Bijenale vizuelnih umetnosti u Veneciji, ovogodišnje 53. izdanje, predstavlja jedan takav događaj, najstarije i, sudeći po obimu koji se redovno uvećava, najveće. Istine radi, sve češće se u raspravama profesionalaca strožih kriterijuma ocenjuje i kao svojevrsni kulturni turizam.

Liderska pozicija umetničkog direktora i kompetentnost selektora i kustosa ovakve manifestacije veoma je zahtevna i odgovorna, a ove godine ona je poverena Šveđaninu Danijelu Birnbaumu (1963), najmlađem u istoriji Bijenala, ličnosti sa velikom internacionalnom reputacijom.

Možemo se pitati, da li ovogodišnji jednostavni naziv „Stvaranje svetova” odoleva lakoj privlačnosti igre rečima i njihovim značenjima?... Jer, „Stvaranje svetova”, kako je Birnbaum nazvao svoj autorski rad, govori o fleksibilnom (ali i labavom) konceptu otvorenom za najrazličitije idejne, estetske i energetske diskurse.

Svakako, jedinstvena formula za dobru izložbu ne postoji. Svoj selektorski koncept Birnbaum brani iskrenom (i pomalo naivnom) tezom da je za njega umetnički rad više od pukog predmeta, više od artikla, a pre svega jedan od načina stvaranja sveta.

Postavka „Stvaranje sveta” realizovana je u Izložbenoj palati u Đardinima i Arsenalima, a predstavljeni su radovi 90 umetnika. Bez zasebnih delova ili sekcija, sa različitim temama i umetničkim govorima, ova postavka je daleko od utiska artikulisane celine, kako je želeo Birnbaum.

Po običaju, fasada Izložbene palate je autorsko delo in situ i ovoga puta to je rad Džona Baldezarija, laureata „Zlatnog lava” za životno delo na ovogodišnjem bijenalu. Ovaj pionir konceptualne umetnosti i pop-arta, transformisao je fasadu u generičku razglednicu tipičnog morskog pejzaža sa palmama, iluzionizmom kadrova iz holivudskih filmova, u kojoj ovaj vitalni stvaralac traga za relacijama između stvari i ideje, slikarstva i fotografije, apstrakcije i figuracije.

I drugi dobitnik nagrade „Zlatni lav” za životno delo Joko Ono takođe je u Birnbaumovom izboru. Njena kreativna moć ne popušta jer ona i dalje istražuje u domenu konceptualne umetnosti i performansa.

Bijenale kao lokaciju za produkciju i eksperimentisanje iskoristio je Nemac Tobijas Reberger, nagrađen „Zlatnim lavom” za najboljeg umetnika na 53. Bijenalu. On je od kafea centralnog paviljona napravio umetnički rad, a njegova složena šema geometrijskih formi sa bojama u kontrastu, svojom dekorativnošću dezorijentiše okruženje i asocira na specifične primere iz prošlosti.

Može se reći da je u projektu „Stvaranje svetova” jedno od ambicioznijih istraživanja trodimenzionalnosti ostvarila u svojoj instalaciji Liđe Pape. Žice od bakra i zlata instalirala je od poda do plafona, a iluziju da se žice razlažu u kosmičku nematerijalnost pojačavaju snopovi svetlosti.

U izbor „Stvaranje svetova” uključeni su umetnici sa svih kontinenata, izložba (u duhu vremena) dosta zbrkano govori o sadašnjem trenutku, povremeno je vidljiv i njen konstruktivan ton, a atmosfera na izložbi bliža je sangviničnom nego melanholičnom tonu, kako je Danijel Birnbaum i želeo.

Kao po pravilu, u Đardinima posebnu pažnju privlače paviljoni Nemačke, Francuske, Amerike, Velike Britanije, Japana, a uz njih deluju nedovoljno eksponirane ali izuzetne postavke u mađarskom kao i u Paviljonu Srbije.

„Zlatni lav” za najbolji Paviljon pripao je Americi, a radovi Brusa Naumana, etabliranog umetnika, predstavljeni su na nekoliko punktova – u Paviljonu i u Gradu. Objedinjeni nazivom „Topološki vrtovi” oni obuhvataju period od 1967. do 2009. godine, a kustosi su umesto retrospektive u hronološkom smislu priredili topološku projekciju Naumanovog dela. Video radovi, neon ili skulpture, odražavaju njegovu konciznost, cinizam i višesmislenost u istraživanju prirode i javnih i privatnih oblasti.

Peter Forgač u Mađarskom paviljonu ostvario je, po našem mišljenju, idejno i vizuelno jednu od najupečatljivijih postavki na temu čovek i njegov identitet; Forgač je koristio materijal iz arhiva naci-antropologa koji je sakupljao filmove, fotografije i gipsane maske u naučne svrhe.

U Paviljonu Srbije predstavljaju se dva autora – Katarina Zdjelar i Zoran Todorović. Nova izborna procedura umetnika, koju je naše Ministarstvo kulture promovisalo za ovo bijenale, nije uspela u osmišljavanju jedinstvenog projekta.

Mada je telo u centru oba rada, van svake sumnje, bilo bi opravdanije da je predstavljen samo jedan autor, Todorović. Između ostalog, stvorena je tzv. situacija rebusa i nije lako razaznati gde prestaje rad jednog a počinjerad drugog autora.

Među postavkama koje su davale posebnu temperaturu događaju kao što je Bijenale izdvajaju se: izuzetna Kolekcija savremene umetnosti Fransoa Pinoa predstavljena u Palati Grasi i u fantastičnom prostoru novootvorene Palate Dogani, izložbe Jana Fabra, Mone Hatum, Roberta Raušenberga, novi rad Pitera Grineveja.

Verovatno je finansijska kriza jedan od razloga što su izostale velike problemske i/ili monografske izložbe koje su priređivane u Veneciji i obično su popravljale utisak o Bijenalu. Na jednom od banera, instaliranom na palati u kanalu Grande, umetnik obećava: „Neću više praviti dosadnu umetnost”, a ovo ironično obraćanje samo je jedan od markera u odnosu na najdublje stvaralačke probleme i njihovu kritičarsku recepciju.

Ako prihvatimo ideju po kojoj bi u svojoj interaktivnoj ulozi gledalac više voleo da bude angažovan nego oduševljen, ovo bijenale je postiglo svoj cilj.