Труба на лекарски „рецепт“

Ова прича није нетипична. Талентован уметник постаје вредан радник, па успешан бизнисмен, да би у једном моменту решио да му је доста гламура и пожелео да опише пун круг, враћајући се сопственим коренима са дечјим ентузијазмом и нескривеном радошћу. Најновији тумач познатог сценарија је Дејвид Санборн. После романтично-несташних година са Paul Butterfield Blues Band-ом, постао је један од најтраженијих студијских музичара Америке, био предводник тзв. smooth jazza, па када је после дужег поста 1999. године освојио шести Grammy у каријери, направио је најдужу паузу, променио дискографску кућу и погледао далеко у прошлост.

Тамо је нашао блуз. После прележаног полиомијелитиса у трећој години живота, доктор је саветовао бављење неким дувачким инструментом ради вежбања ослабљених плућа. Тинејџерске године у Сент Луису проводио је уз музику са радија: „Имао сам 11 година кад сам први пут чуо Реја Чарлса. Звук његових дувача Дејвида ’Фетхед’ Њумена и Хенка Крофорда потпуно ме је опчинио – учинили су да и ја пожелим да постанем музичар.“

Брзо је напредовао и ускоро се нашао у друштву афирмисаних блузера, попут Алберта Кинга и Литл Милтона. Онда је на препоруку другара дошао на аудицију код Пола Батерфилда. Легендарни уснохармоникаш је решио да прошири бенд дувачком секцијом и млади Дејвид је добио посао снова. Провео је пет година код Батерфилда, оставио траг на неколико историјских албума и у свој дневник убележио наступ на Вудстоку. „Не сећам се много чега из тог времена“, примећује уз кисели осмех. „Сјајно је било што су људи слушали, а музичари покушавали да свирају различите ствари. Рецимо, џезери су често свирали ритам-и-блуз и рокенрол. А имао си места попут Fillmore Ballroom-а у Сан Франциску, где би у истом програму наступали Алберт Кинг, Чарлс Лојд и The Cream... У Европи тако еклектичан микс није необичан. У Америци је само онда могло, а данас се свако држи свог дворишта. Мислим да је то ужасно, јер музичари највише напредују у сусретима са колегама из другачијих миљеа.“

Санборна су животне прилике управо усмеравале оваквим сусретима. Постао је миљеник рок и поп звезда, остављајући траг на неким ремек-делима популарне музике. Међу пет личних фаворита бирам „Talking Book“ (Стиви Вондер), „Journeyman“ (Ерик Клептон), „Born To Run“ (Брус Спрингстин), „Boys ang Girls“ (Брајан Фери), као и чувени соло у насловној нумери албума „Young Americans“ (Дејвид Боуви). То је, јасно, код неких произвело љубомору: „Можда ме због тих сарадњи гледају као поп музичара? Али не могу да имам контролу над оним што други људи мисле, па зато не допуштам да ме то забрине – нека мисле оно што желе.“

На неки начин им је ипак одговорио, када је пре шест година напустио поп-рок продукцију Elektra/Warner и потписао уговор за џезерски Verve/Universal. За одличан деби у новом друштву „Time Again“ (2003) одабрао је акустично/електрични састав џез прволигаша (Кристијан Мекбрајд – контрабас, Расел Мелон – гитара, Гил Голдштајн – клавир, Мајк Маинијери – вибрафон, Стив Гад – бубњеви, Дон Елајас – удараљке...). Сличан тим потписао је и албум „Closer“, већ дубоко урањајући у „озбиљан“ џез, а сада и „Here and Gone“ (2008), за Universal-ов огранак Decca, заокружујући трилогију „повратка кући“: „Имао сам јаку потребу да у једном тренутку притиснем reset дугме. Актуелни албум је прилика да се повежем са оним од чега сам почео.“

О музици која је пре три деценије озвучила лобије луксузних хотела и лифтове пословних зграда (Санборн себе иначе не сматра представником нити поклоником smooth jazz-а) немогуће је причати док у ушима пршти рески блуз саксофон у стандардним темама „Please Send Me Someone To Love“ (Перси Мејфилд), „Basin Street Blues“ (Спенсер Вилијамс) или „Stoney Lonesome“ (Хенк Крофорд). „Џез је потекао из блуза. Чарли Паркер је био блуз свирач из Канзас Ситија, а Орнет Колмен блузер из Тексаса. То је језгро њихове музике. Наравно, Чарли Паркер је био и много тога другог – геније свирке, хармоније... – али у сржи је свирао блуз. Можеш то да чујеш у његовом фразирању, тону, у свему...“

Повратак кући прославља се већ у првим тактовима новог албума, уз адекватно одабрану „St. Louis Blues“. У питању је трострука посвета: граду његовог детињства, родоначелнику блуза Вилијаму Кристоферу Хендију (аутор нумере) и некадашњем великом шефу Гилу Евансу, чији је рукопис опонашао аранжер Гил Голдштајн.  Трубачки соло у маниру (непосредног узора) Мајлса Дејвиса сјајно је одсвирао Волас Руни. Остали гости су перфектно одабрани да албуму дају благи рокенрол шмек: Ерик Клептон бриљира у „I’m Gonna Move To The Outskirts Of Town“, нова соул принцеза Џош Стон широм отвара душу у „I Believe To My Soul“, млади гитарски херој Дерек Тракс (Allman Brothers Band) одваљује одличан вибрирајући блуз у „Brother Ray“, а Сем Мур (половина легендарног дуета Sam & Dave) дивно евоцира манир блуз викача у „I’ve Got News For You“.

Запажам да је лепо ухватио музику свог детињства, замислио дуваче Реја Чарлса и Пола Батерфилда, сетио се година мешања џеза, блуза и рокенрола, па све убацио у контекст овог музичког тренутка. Какав је осећај описивати пун круг? „Драго ми је што си то приметио, јер сам баш о томе мислио. Волим звук мале дувачке секције: Реј је имао само пет дувача, а звучали су тако моћно и чврсто, захваљујући раскошним аранжманима Хенка Крофорда. Њихове хармоније су биле преузете из госпела и блуза, који су донели са собом. Али су на себе гледали као на џез музичаре. Па, имаш све то помешано. А ја сам веома америчка особа, са Средњег запада, одрастао сам на реци Мисисипи, па то за мене представља Best of America – у музици црне цркве, блуза и џеза је најдубља истина. Шта ти још треба?“