Truba na lekarski „recept“

Ova priča nije netipična. Talentovan umetnik postaje vredan radnik, pa uspešan biznismen, da bi u jednom momentu rešio da mu je dosta glamura i poželeo da opiše pun krug, vraćajući se sopstvenim korenima sa dečjim entuzijazmom i neskrivenom radošću. Najnoviji tumač poznatog scenarija je Dejvid Sanborn. Posle romantično-nestašnih godina sa Paul Butterfield Blues Band-om, postao je jedan od najtraženijih studijskih muzičara Amerike, bio predvodnik tzv. smooth jazza, pa kada je posle dužeg posta 1999. godine osvojio šesti Grammy u karijeri, napravio je najdužu pauzu, promenio diskografsku kuću i pogledao daleko u prošlost.

Tamo je našao bluz. Posle preležanog poliomijelitisa u trećoj godini života, doktor je savetovao bavljenje nekim duvačkim instrumentom radi vežbanja oslabljenih pluća. Tinejdžerske godine u Sent Luisu provodio je uz muziku sa radija: „Imao sam 11 godina kad sam prvi put čuo Reja Čarlsa. Zvuk njegovih duvača Dejvida ’Fethed’ Njumena i Henka Kroforda potpuno me je opčinio – učinili su da i ja poželim da postanem muzičar.“

Brzo je napredovao i uskoro se našao u društvu afirmisanih bluzera, poput Alberta Kinga i Litl Miltona. Onda je na preporuku drugara došao na audiciju kod Pola Baterfilda. Legendarni usnoharmonikaš je rešio da proširi bend duvačkom sekcijom i mladi Dejvid je dobio posao snova. Proveo je pet godina kod Baterfilda, ostavio trag na nekoliko istorijskih albuma i u svoj dnevnik ubeležio nastup na Vudstoku. „Ne sećam se mnogo čega iz tog vremena“, primećuje uz kiseli osmeh. „Sjajno je bilo što su ljudi slušali, a muzičari pokušavali da sviraju različite stvari. Recimo, džezeri su često svirali ritam-i-bluz i rokenrol. A imao si mesta poput Fillmore Ballroom-a u San Francisku, gde bi u istom programu nastupali Albert King, Čarls Lojd i The Cream... U Evropi tako eklektičan miks nije neobičan. U Americi je samo onda moglo, a danas se svako drži svog dvorišta. Mislim da je to užasno, jer muzičari najviše napreduju u susretima sa kolegama iz drugačijih miljea.“

Sanborna su životne prilike upravo usmeravale ovakvim susretima. Postao je miljenik rok i pop zvezda, ostavljajući trag na nekim remek-delima popularne muzike. Među pet ličnih favorita biram „Talking Book“ (Stivi Vonder), „Journeyman“ (Erik Klepton), „Born To Run“ (Brus Springstin), „Boys ang Girls“ (Brajan Feri), kao i čuveni solo u naslovnoj numeri albuma „Young Americans“ (Dejvid Bouvi). To je, jasno, kod nekih proizvelo ljubomoru: „Možda me zbog tih saradnji gledaju kao pop muzičara? Ali ne mogu da imam kontrolu nad onim što drugi ljudi misle, pa zato ne dopuštam da me to zabrine – neka misle ono što žele.“

Na neki način im je ipak odgovorio, kada je pre šest godina napustio pop-rok produkciju Elektra/Warner i potpisao ugovor za džezerski Verve/Universal. Za odličan debi u novom društvu „Time Again“ (2003) odabrao je akustično/električni sastav džez prvoligaša (Kristijan Mekbrajd – kontrabas, Rasel Melon – gitara, Gil Goldštajn – klavir, Majk Mainijeri – vibrafon, Stiv Gad – bubnjevi, Don Elajas – udaraljke...). Sličan tim potpisao je i album „Closer“, već duboko uranjajući u „ozbiljan“ džez, a sada i „Here and Gone“ (2008), za Universal-ov ogranak Decca, zaokružujući trilogiju „povratka kući“: „Imao sam jaku potrebu da u jednom trenutku pritisnem reset dugme. Aktuelni album je prilika da se povežem sa onim od čega sam počeo.“

O muzici koja je pre tri decenije ozvučila lobije luksuznih hotela i liftove poslovnih zgrada (Sanborn sebe inače ne smatra predstavnikom niti poklonikom smooth jazz-a) nemoguće je pričati dok u ušima pršti reski bluz saksofon u standardnim temama „Please Send Me Someone To Love“ (Persi Mejfild), „Basin Street Blues“ (Spenser Vilijams) ili „Stoney Lonesome“ (Henk Kroford). „Džez je potekao iz bluza. Čarli Parker je bio bluz svirač iz Kanzas Sitija, a Ornet Kolmen bluzer iz Teksasa. To je jezgro njihove muzike. Naravno, Čarli Parker je bio i mnogo toga drugog – genije svirke, harmonije... – ali u srži je svirao bluz. Možeš to da čuješ u njegovom fraziranju, tonu, u svemu...“

Povratak kući proslavlja se već u prvim taktovima novog albuma, uz adekvatno odabranu „St. Louis Blues“. U pitanju je trostruka posveta: gradu njegovog detinjstva, rodonačelniku bluza Vilijamu Kristoferu Hendiju (autor numere) i nekadašnjem velikom šefu Gilu Evansu, čiji je rukopis oponašao aranžer Gil Goldštajn.  Trubački solo u maniru (neposrednog uzora) Majlsa Dejvisa sjajno je odsvirao Volas Runi. Ostali gosti su perfektno odabrani da albumu daju blagi rokenrol šmek: Erik Klepton briljira u „I’m Gonna Move To The Outskirts Of Town“, nova soul princeza Džoš Ston širom otvara dušu u „I Believe To My Soul“, mladi gitarski heroj Derek Traks (Allman Brothers Band) odvaljuje odličan vibrirajući bluz u „Brother Ray“, a Sem Mur (polovina legendarnog dueta Sam & Dave) divno evocira manir bluz vikača u „I’ve Got News For You“.

Zapažam da je lepo uhvatio muziku svog detinjstva, zamislio duvače Reja Čarlsa i Pola Baterfilda, setio se godina mešanja džeza, bluza i rokenrola, pa sve ubacio u kontekst ovog muzičkog trenutka. Kakav je osećaj opisivati pun krug? „Drago mi je što si to primetio, jer sam baš o tome mislio. Volim zvuk male duvačke sekcije: Rej je imao samo pet duvača, a zvučali su tako moćno i čvrsto, zahvaljujući raskošnim aranžmanima Henka Kroforda. Njihove harmonije su bile preuzete iz gospela i bluza, koji su doneli sa sobom. Ali su na sebe gledali kao na džez muzičare. Pa, imaš sve to pomešano. A ja sam veoma američka osoba, sa Srednjeg zapada, odrastao sam na reci Misisipi, pa to za mene predstavlja Best of America – u muzici crne crkve, bluza i džeza je najdublja istina. Šta ti još treba?“