Јавни интерес испред заштите тајности судског поступка

Од нашег сталног дописника
Брисел, септембра – Пресудом Европског суда за људска права у Стразбуру априла прошле године закључен је случај лисабонског новинара Едварда Жозе КампосаДамаса против државе Португалије којом је изречено да Дамас буде обештећен са 1.750 евра за нематеријалну штету и са додатних 7.500 евраза трошкове суђења. Тако је три године после подношењаДамасове жалбе суду у Стразбуру правда задовољена, а новинар је сачувао углед и репутацију, па чак и стекао славу која се пронела изван граница његове земље.

Све је почело када је Дамас јануара 1995. године у лисабонском политичком дневнику „Публико” објавио серијалтекстова у којима је осумњичио Н. Д.,тадашњег потпредседника парламентарне групе владајућих социјалдемократа,за фалсификовање фактура прекокомпаније чији је већински акционар, као и да је захваљујући одређеним бенефицијама нелегално стекао земљиштена којем је саградио кућу. Недуго после ових новинских текстова португалски државни тужилац отворио је истрагу против Н. Д. који је убрзо под притиском јавности поднео оставку на своју политичку функцију.

Нешто касније, 4. новембра 1998. године „Публико” на насловној страни објављује најаву још једног Дамасовог текста у којем новинар тврди да је „Н. Д. оптужен за обмане и пореске преваре”, а дан после наставља причу износећи детаље о неделима која се стављају на терет Н. Д. наводећи појединости из судског поступка са којима је, како је навео Дамас, Н. Д. већ упознат.

Накнадно се и новинар Дамас нашао пред судом уз оптужбу да је нарушио тајност судског поступка, па је 25. маја 2004. године осуђен на 25 дана затвора или 1.750 евра и трошкове суђења. Судија је том приликом указао да само чланак објављен 5. новембра представља кривично дело, јер је у том тексту Дамас описивао случај тужилаштва,односно дословно преписао делове судских списа. Судија је међутим навео да текст није прејудицирао истражни поступак, због чега је,како је објаснио, новинару изрекао умерену казну.

Дамас је затим уложио жалбу на ову пресуду тврдећи да су њоме повређени члан 10 (слобода изражавања) и члан шест (право на фер суђење) Европске конвенције о људским правима, али је Жалбени суд у Гимараешу одбацио његову жалбу у јануару 2005. године. Његова жалба Суду у Стразбуру заведена је 4. маја 2005. и случај је отишао пред седмочлано судско веће у којем је био и проф. Драгољуб Поповић, судија из Србије.

Веће суда у Стразбуру утврдило је најпре да је пресуда португалског суда против Дамаса мешање у његово право на слободу изражавања, али је навело да је то мешање било прописано португалским законом и спровођењем легитимног циља – да заштити право Н. Д. на правично суђење, обезбеђивање поштовања претпоставке његове невиности, као и гарантовање ауторитета и непристрастност правосуђа.

Међутим, судско веће је приметило да је спорни текст ствар од јавног интереса и нагласило да је дужност штампе да информише јавност о делима за која су одговорни политичари. У образложењу своје одлуке судије указују да су политичари неизбежно и свесно ставили себе у положај који им налаже да буду отворени за новинаре и ширу јавност која преиспитује сваку њихову реч и поступак. Веће се,такође,позвало на препоруку Комитета министара Савета Европе из 2003. године којом се наглашава право новинара да слободно извештавају о функционисању система кривичног правосуђа и поред осталог навело да суд сматра да је било потребно утврдити да ли је интерес јавности да буде информисана претегао над обавезом и одговорношћу новинара да поштује претпоставку невиности Н. Д.

Најзад, суд је утврдио да иако је спорни текст објављен у кључном моменту кривичног поступка, да је ипак вредно помена да је то учињено после неколико других текстова истог аутора, од којих су први објављени четири године раније, као и да су Дамасови текстови дали повод за отварање истраге и кривичног поступка против Н. Д. Суд је констатовао и да новинар Дамас није заузео пристрастну позицију у својим текстовима и није претпостављао кривицу Н. Д. већ је једноставно описао случај који је поведен, као и да је мало вероватно да је текст утицао на исход поступка. Када је реч о заштити интереса истраге у току, суд је оценио,као што је навела и португалска влада, да текст није утицао на њено покретање и њен ток. Веће је такође навело да је текст, а нарочито његов део који описује оптужбе против Н. Д. био релевантан и то не само као тема већ и због своје тачности и аутентичности објављених информација. Сходно томе, судско веће је образложило да је интерес објављивања текста претегао као циљ у односу на такође легитиман циљ чувања судских тајни.