Родитељски динар – добровољна обавеза

Осигурање и обезбеђење школараца основне су ставке за које маме и тате ученика, уколико желе, дају такозвани родитељски динар. У добровољни новчани фонд, а он не постоји у свим школама, сабирају се појединачне уплате чија вредност варира од више стотина до неколико хиљада динара. Паре се троше за опремање, сређивање и одржавање школског здања, куповину књига којима се награђују одлични ђаци, израду сведочанстава, па и за обавештавање о ђачком успеху путем СМС-а.

– Савет родитеља одлучује о износу и намени пара којима ће маме и тате добровољно допринети побољшању услова рада у школама. Документација о прикупљеном и потрошеном новцу чува се и увек се може проверити – једногласни су директори.

На овај начин, ђаци Пете београдске гимназије су, прошле године, уложили око 400.000 динара у своју школу. Око 60 одсто гимназијалаца одвојило је по десет евра у динарској противвредности.

– Ђаци четвртог и другог разреда давали су новац у првом полугодишту, а прваци и трећаци у другом. Није било обавезно, али кад је „капнуло” део је искоришћен за замену столица, прозорских стакала, лавабоа, славина које су несташни ученици поломили. Остатак је послужио за реновирање учионица – појашњава Савић Минић, директор Пете гимназије.

У две рате, ко жели, може да уплати две хиљаде динара на „родитељски” рачун средње школе за нове технологије „Политехника” у Новом Београду.

– Тим новцем финансирамо и штампање специфичних, лепих сведочанстава. Разредним старешинама остаје само да упишу основне податке о ученику и оцене – каже Ружа Димић, секретар школе.

Више од половине родитеља ученика гимназије „Свети Сава” лане је дало по 1.300 динара за замену дотрајалих клупа и похабаних табли и очување школе. Део цене је и „луксуз” да их о оценама и изостанцима њихове деце сваке недеље СМС-ом обавесте разредне старешине.

– Имамо школског полицајца који ради једну смену од поднева до 18 сати. Гимназија поседује скупоцену „паметну” таблу, савремено опремљен информатички кабинет, а да у одсуству полицајца не бисмо бринули о безбедности ученика, дневника и инвентара, ангажовали смо обезбеђење. Чувари раде и ноћу и за време летњег распуста. Све то финансирају родитељи са којима одлично сарађујемо – открива Љиљана Ђокић, директорка.

На питање зашто се у појединим школама дешава да разредни старешина са часа избаци ђаке који нису приложили родитељски динар она одговара: – На почетку смо правили такве грешке. На пример, осигурање за све ученике јефтиније је него појединачно, па савет родитеља одлучи да је уплаћивање извесног износа обавезно. Наставник мора да сакупи новац и тако прибегне, ипак, неадекватним мерама. Такве ситуације се избегну када се одлука савета саопшти на родитељском састанку, а не ученицима.

Око 1.500 динара издвајају и родитељи ђака Четрнаесте београдске гимназије. Марија Милетић, директорка, каже да у неким одељењима сви гимназијалци донесу новац, појединци дају само 200 динара за осигурање, а бројни се оглуше о позив. Прикупљена сума троши се и за одржавање хигијене, набавку течног сапуна, убруса за руке, тоалет папира. Тим новцем купује се и папир за копирање контролних вежби.

У основним школама „Стефан Немања” на Савском венцу, „Михаило Петровић Алас” у Старом граду и „Свети Сава” на Врачару, добровољни родитељски фонд није пракса. Сакупљања новца од ученика нема, а маме и тате основаца ипак помажу осмолеткама.

– Какав родитељски динар? То не сме да постоји ни у основној ни у средњој школи. Међу првим члановима закона о образовању јасно пише да је оно бесплатно и ту се сва прича завршава. Поистовећивање ових пара са донацијом, нема основу. Маме и тате, рецимо, могу да се удруже и окрече учионицу, купе и донесу школи нешто на поклон, али појединачне ђачке уплатнице нису ништа друго до злоупотреба родитељског буџета – изричит је Мирослав Лукичић, правник и секретар осмолетке „Михаило Петровић Алас”.