Roditeljski dinar – dobrovoljna obaveza

Osiguranje i obezbeđenje školaraca osnovne su stavke za koje mame i tate učenika, ukoliko žele, daju takozvani roditeljski dinar. U dobrovoljni novčani fond, a on ne postoji u svim školama, sabiraju se pojedinačne uplate čija vrednost varira od više stotina do nekoliko hiljada dinara. Pare se troše za opremanje, sređivanje i održavanje školskog zdanja, kupovinu knjiga kojima se nagrađuju odlični đaci, izradu svedočanstava, pa i za obaveštavanje o đačkom uspehu putem SMS-a.

– Savet roditelja odlučuje o iznosu i nameni para kojima će mame i tate dobrovoljno doprineti poboljšanju uslova rada u školama. Dokumentacija o prikupljenom i potrošenom novcu čuva se i uvek se može proveriti – jednoglasni su direktori.

Na ovaj način, đaci Pete beogradske gimnazije su, prošle godine, uložili oko 400.000 dinara u svoju školu. Oko 60 odsto gimnazijalaca odvojilo je po deset evra u dinarskoj protivvrednosti.

– Đaci četvrtog i drugog razreda davali su novac u prvom polugodištu, a prvaci i trećaci u drugom. Nije bilo obavezno, ali kad je „kapnulo” deo je iskorišćen za zamenu stolica, prozorskih stakala, lavaboa, slavina koje su nestašni učenici polomili. Ostatak je poslužio za renoviranje učionica – pojašnjava Savić Minić, direktor Pete gimnazije.

U dve rate, ko želi, može da uplati dve hiljade dinara na „roditeljski” račun srednje škole za nove tehnologije „Politehnika” u Novom Beogradu.

– Tim novcem finansiramo i štampanje specifičnih, lepih svedočanstava. Razrednim starešinama ostaje samo da upišu osnovne podatke o učeniku i ocene – kaže Ruža Dimić, sekretar škole.

Više od polovine roditelja učenika gimnazije „Sveti Sava” lane je dalo po 1.300 dinara za zamenu dotrajalih klupa i pohabanih tabli i očuvanje škole. Deo cene je i „luksuz” da ih o ocenama i izostancima njihove dece svake nedelje SMS-om obaveste razredne starešine.

– Imamo školskog policajca koji radi jednu smenu od podneva do 18 sati. Gimnazija poseduje skupocenu „pametnu” tablu, savremeno opremljen informatički kabinet, a da u odsustvu policajca ne bismo brinuli o bezbednosti učenika, dnevnika i inventara, angažovali smo obezbeđenje. Čuvari rade i noću i za vreme letnjeg raspusta. Sve to finansiraju roditelji sa kojima odlično sarađujemo – otkriva Ljiljana Đokić, direktorka.

Na pitanje zašto se u pojedinim školama dešava da razredni starešina sa časa izbaci đake koji nisu priložili roditeljski dinar ona odgovara: – Na početku smo pravili takve greške. Na primer, osiguranje za sve učenike jeftinije je nego pojedinačno, pa savet roditelja odluči da je uplaćivanje izvesnog iznosa obavezno. Nastavnik mora da sakupi novac i tako pribegne, ipak, neadekvatnim merama. Takve situacije se izbegnu kada se odluka saveta saopšti na roditeljskom sastanku, a ne učenicima.

Oko 1.500 dinara izdvajaju i roditelji đaka Četrnaeste beogradske gimnazije. Marija Miletić, direktorka, kaže da u nekim odeljenjima svi gimnazijalci donesu novac, pojedinci daju samo 200 dinara za osiguranje, a brojni se ogluše o poziv. Prikupljena suma troši se i za održavanje higijene, nabavku tečnog sapuna, ubrusa za ruke, toalet papira. Tim novcem kupuje se i papir za kopiranje kontrolnih vežbi.

U osnovnim školama „Stefan Nemanja” na Savskom vencu, „Mihailo Petrović Alas” u Starom gradu i „Sveti Sava” na Vračaru, dobrovoljni roditeljski fond nije praksa. Sakupljanja novca od učenika nema, a mame i tate osnovaca ipak pomažu osmoletkama.

– Kakav roditeljski dinar? To ne sme da postoji ni u osnovnoj ni u srednjoj školi. Među prvim članovima zakona o obrazovanju jasno piše da je ono besplatno i tu se sva priča završava. Poistovećivanje ovih para sa donacijom, nema osnovu. Mame i tate, recimo, mogu da se udruže i okreče učionicu, kupe i donesu školi nešto na poklon, ali pojedinačne đačke uplatnice nisu ništa drugo do zloupotreba roditeljskog budžeta – izričit je Miroslav Lukičić, pravnik i sekretar osmoletke „Mihailo Petrović Alas”.