Срби поново радо иду у војнике

Двадесеттрогодишњи Београђанин Никола Миленковић спрема се да регулише војну обавезу чим дипломира и то на класичан начин – под оружјем, у униформи.

– Поента је да се научиш на одговорност, поштовање ауторитета, скроман живот, неразмаженост... Ако се изузме основна школа, у касарни се обично склапају најчвршћа пријатељства, за цео живот – истиче Никола за „Политику”.

А статистика показује да наш саговорник у својој жељи да служи војску под оружјем није нимало усамљен. Наиме, како је у суботу изјавио министар одбране Драган Шутановац, честитајући у Сомбору заклетву војницима септембарске класе, откад је крајем 2003. у Србији уведена могућност служења цивилног војног рока, први пут је више кандидата истакло жељу да служи војску у униформи него што их је уложило приговор савести. Надлежнима у Војсци Србије први пут се десило да нису могли да приме све оне младиће који су желели служе класични војни рок.

У Министарству одбране ову појаву објашњавају пре свега тиме што грађани војску поново сматрају угледном и сигурном институцијом и у њу имају поверења. Томе је допринела и чињеница да су сви проблеми који су некада важили, попут лоше исхране регрута, сада решени. Услови су у ВС немерљиво бољи него раније, кажу у Министарству. Битан фактор је и професионализација којој се српска армија ближи – тада ће се уз војнике професионалце примати мање регрута – искључиво добровољци. Као и увек, има оних који законску обавезу, коју не желе да избегавају, регулишу што пре због животних планова. Поред тога, служење војске без оружја више није тако комотно као раније, а обавезе таквих регрута нису нимало једноставне.

Примера ради, на „цивилном” је уведена тронедељна обука, с лекцијама из прве помоћи и спасавања цивилног становништва. То спада у домен треће мисије ВС, за коју су сем осталих, задужени и младићи на цивилном служењу. Такође, установе у којима се служи цивилни рок, њих близу 2.000, од градског зеленила до геријатријских центара, услуге регрута користе у пуној мери – они раде пуно радно време. Можда најважније од свега је што „цивилно” траје девет, а „класично” шест месеци, ефективно пет, због редовног одсуства. Момцима се више мили да раде негде та три месеца за плату него да их „поклоне” држави.

Како за наш лист истиче војни аналитичар Александар Радић, цивилно служење је у једном периоду било много популарније јер су постојале разрађене могућности злоупотребе. Држава је у неколико генерација дозволила да се кроз врло површан механизам на цивилном служењу појави свако само да би испунио форму. Сада је успостављен систем контроле, којим се проверава да ли се људи који служе цивилно заиста налазе на свом радном месту.

– Људима се сада ставља до знања да цивилно служење не значи изигравање и избегавање обавезе. Свуда у свету, оно није лакши начин регулисања војне обавезе, већ замена намењена стриктно онима који имају приговор савести. Служење војног рока под оружјем је много безболније и сврсисходније решење јер избегнете послове који су можда многим просечним младићима и непријатни, а који би вам можда запали у евентуалном лошем „цивилном” распореду, мада, наравно, нису све ствари толико негативне. Такође, српском народу је ипак својственије да носи униформу, а када је носите, имате један мало другачији осећај самопоштовања – оцењује Александар Радић.

Т. Бојковић