Зец у снежној олуји

Поларни зец је један од ретких становника хладних предела арктичког поларног круга. Живи у тундрама Канаде, на Гренланду и арктичким острвима, у равници, али и на већим надморским висинама. Дуге поларне зиме успева да преживи захваљујући густом крзну. Уши су му кратке, како преко њих не би губио телесну топлоту, а из истог разлога и реп му је подвијен под задње шапе.
Крзно поларног зеца није бело током целе године. Лети је краће и његова боја зависи од територије на којој живи: код становника тундре, која је током лета обрасла ниским растињем, крзно је плавкастосиво, док зечеви који насељавају најсеверније крајеве, прекривене вечним снегом и ледом, и током лета имају снежнобело крзно.

У поларним пределима зечеви немају велики избор хране. Лети једу бобице, пупољке, лишће, лишајеве, маховину, а често краду и улов из ловачких замки у које се, понекад, и сами ухвате. Током зиме на јеловнику су им најчешће врбе – њихова кора, корење и гранчице. Чуло мириса им је толико осетљиво да врбове младице могу да нањуше и дубоко под снегом. Како би дошли до хране гладни зечеви тада предњим шапама раскопавају снег. Ако је површина снежног покривача залеђена, прво ће скакутати по њој како би пробили лед, па тек онда почети са копањем, помажући се дугим и оштрим канџама на предњим шапама и дугим зубима секутићима.

Током зиме поларни зечеви не спавају. Окупљају се у групе од неколико стотина животиња. Док се једни одмарају и једу, други стражаре, како би могли да упозоре групу на опасност. Заједно лакше преживљавају и ледене мећаве: сакрију се под жбунове, иза стена или у јаме издубљене у снегу и збију један уз другог како би сачували телесну топлоту. Чак и кад га снежна мећава и ледени ветар изненаде док је сам, у потрази за храном, поларни зец ће се снаћи: кад припије уши уз тело и приљуби се уз тле, у стању је да сатима издржи на поларној олуји.

Поларним зечевима хране се готово све поларне животиње: снежне сове, ласице, поларни медведи, вукови и лисице. Кад стражари упозоре групу да је уљез у близини, зечеви ће се усправити на задње ноге, осмотрити са које стране опасност долази, а онда се дати у бег. Могу да трче на све четири ноге или да скакућу на задњим ногама као кенгури, достижући брзину већу од 60 километара. Да би утекли грабљивцима умеју и да се баце у воду и препливају узани поток.

У пролеће, у сезони парења, поларни зечеви се из великих група издвајају у парове. Младунци долазе на свет у мају, јуну или јулу – што северније живе, то се касније рађају. У леглу их има до осам, а зечићи већ кад наврше два-три дана остају сами док мајка тражи храну. Тада се потпуно умире како их грабљивци не би приметили. Кад се шћућуре готово их је немогуће разликовати од околног камења и стена. Самостални су већ после две недеље, а са мајком се састају само да би их подојила. После два месеца одлазе од ње, а већ следећег пролећа и сами су спремни за парење.

Д. Д.