Кад мали кредитирају велике

Закон о платном промету („Службени лист СРЈ”, бр. 3/2002) који се примењује од 1. јануара 2003. у члану 2 тачка 22 децидирано наводи да ,,налог за плаћање означава безусловну инструкцију дату банци да изврши плаћање или наплати одређени износ новца са назначеног рачуна”.

Безусловност значи да без обзира на то да ли клијент има покриће у новцу, за исплату или пренос, банка је дужна да поступи по налогу, што свакако није случај. Ниједна банка у Србији неће вам исплатити средства са рачуна нити их пренети на други рачун уколико нема покриће за та средства.

У томе и лежи проблем инструмента обезбеђења плаћања. Једини услов да би налог за плаћање био реализован јесте да имате средства на рачуну.

Проблеми проистекли због инструмената обезбеђења плаћања су велики.

Довели су у потпуно неравноправан положај привредне субјекте који се баве производњом и увозом. Да би своју робу пласирали на домаће тржиште, што и јесте крајњи циљ њихове делатности морају да прихвате уцењивачки став велепродајних ланаца и велепродаје уопште, по систему: веома неповољан уговор када је реч о валути плаћања, уколико и постоји уговор, а при том и веома висока „улазница” за производе које им нудите; испорука робе, фактура-отпремница коју су потписали и оверили купац и продавац, и то је све. Сигурност да ће роба или услуга бити плаћени је само потпис на фактури-отпремници. За мала и средња предузећа и пољопривреднике то је и трагично и смешно. Једина гаранција да ће вам робу или услугу платити је безвредан папир (фактура-отпремница) с којим се, уколико вам роба или услуга не буду плаћени у року са фактуре, путем предлога за извршење, обраћате Трговинском суду. Тек ту почињу муке због, нажалост, још увек неефикасног правног система.

Ако тражите меницу добићете врло недефинисан одговор да то није уобичајено, а да ће сигурно бити испуњена ставка на фактури „валута плаћања”. То је систем „узми или остави”.

Какве су последице? На једној страни, све богатије фирме које су изашле као веома богате из периода 1991–2000, које су онда као и сада здушно кршиле Закон о заштити конкуренције и злоупотребиле монопол на тржишту. Мала и средња предузећа и пољопривредници се под тим бременом нелојалне конкуренције повлаче, а често одлазе у стечај или ликвидацију, очекујући да неко други реши њихов проблем сигурности плаћања.

Зато имамо много малих и средњих предузећа, самосталних радњи и пољопривредника који све више времена проводе по судовима и разним државним институцијама – само зато да би наплатили своје потраживање. Они све мање времена проводе унапређујући своју производњу, односно пласман сопствених производа. Они су, нажалост, само на папиру окосница и будућност српске привреде. Мала и средња предузећа на тај начин кредитирају велике велепродајне ланце без иједног промила камата, ако икад и наплате своје потраживање.

Како би проблем могао бити решен? Изменама Закона о платном промету, у делу који се односи на инструменте обезбеђења плаћања. У закон би требало унети оне делове Закона о чеку „Сл. лист СРЈ” бр. 46/96, који се односе на платни промет међу правним лицима, свакако усклађен с европским.

Налог за уплату и налог за исплату (инструменти готовинског платног промета), као и налог за пренос и налог за наплату (инструменти безготовинског платног промета) треба заменити чеком (разне врсте), као средством плаћања, и меницом (разне врсте), као инструментом обезбеђења плаћања.

привредник