Недостаје му српски језик

Жељко Ђукић, редитељ и оснивач професионалног позоришта "Тута" – Утопијско позоришно уточиште из Чикага, протеклих дана боравио је у Београду. После дужег времена посетио је и родну Дервенту и, како рече, прикупио енергију за нове сценске изазове. Када је деведесетих година прошлог века као асистент глуме код професора Арсе Јовановића на Факултету драмских уметности у Београду кренуо на стручно усавршавање у Америку, није ни слутио да ће тамо остати да живи и ради. Пут је, каже, био трновит и тежак, али исплатило се.
– Лепо је овде! Недостаје ми српски језик. Београд ми изгледа као четврти чин код Чехова. Све је прошло, пожари су угашени, олује... Као да се враћамо животу. Америчко позориште је другачије од европског. Различита је структура позоришта, организација, то како се прави и игра представа. Америка није земља у коју човек треба да оде да би научио пуно о позоришту, јер театар тамо нема ону друштвену улогу коју има у Европи. У Америци оно више има домен забаве и спектакла. Овде је заступљено репертоарско позориште, а тамо се представе изводе у "блоку", непрестано 6-7 недеља после премијере. То је јако напорно. Позориште је жива уметност и не можете да дођете до рафинираног резултата на премијери – каже Ђукић.

Позориште "Тута" Жељко Ђукић и његова супруга Наташа Вучуровић-Ђукић основали су пре десетак година у Вашингтону, а неколико година касније су се преселили у Чикаго. Броји 20 чланова. На свом репертоару до сада су имали 12 остварења, од класике до савремених текстова, а посебно су поносни на представе "Хадерсфилд" Угљеше Шајтинца и "Шине" Милене Марковић, које су у оквиру сезоне српске драме поставили у свом позоришту.

– У Чикагу има преко 300 позоришта и конкуренција је велика. Не враћам се тамо где сам већ био у уметничком смислу. Зато мислим да је публика навикла да увек очекује нешто ново у позоришту "Тута". Не пратим булеварско позориште које у Америци доминира, тачније трудим се да побегнем од те врсте театра. Зато и живим у Чикагу који је најзанимљивији у позоришном смислу. Чини ми се да ова генерација младих српских писаца представља нешто ново, свеже, нешто што се препознаје на светском нивоу. Нушића и Стерију још нисам радио, јер су то аутори које бих волео да радим на матерњем језику. Тешко је превести Нушића и Стерију – наглашава наш саговорник.

Жељко Ђукић је Факултет драмских уметности завршио у Београду, у класи Борјане Продановић и Светозара Рапајића, у друштву са, како каже, колегама различитих сензибилитета – Јагошем Марковићем, Слободаном Шуљагићем, Мирославом Бенком, Сунчицом Милосављевић...

– Тек када сам отишао у Америку схватио сам колико је та школа вредна и добра. Добијете основу, структуру, која вас у редитељском смислу прати током каријере. Режија као естетика у Америци није исто што и код нас, она је тамо нужно зло. Врло често у позоришту нема редитеља, глумци режирају сами. Тамо доминира драмски писац много више него редитељ.

Позориште "Тута" овогодишњу сезону посветило је класици. Већ крајем јануара почињу пробе комада "Ујка Вања" А. П. Чехова, затим ће радити "Ромеа и Јулију" В. Шекспира.

– Чехов је увек био замка за редитеље, захтева животну и уметничку зрелост. Чини ми се да сам у тим годинама да могу да се ухватим у коштац са њим. Трудим се да ми уметнички циљеви буду далеко важнији од маркетинга. У Америци се чешће бавите маркетингом него уметношћу, тако на крају завршите са брошурама, имате сајт, а представу немате. Критика је јако моћна, негативна може да вам затвори представу, позитивна да вас уздигне. Живимо од донација, финансира нас град, а однедавно и држава, у зависности колико времена радите успешне ствари. Што више радите, то више новца добијате, а онда је организација већа, самим тим и обавезе – закључује Ђукић.