Nedostaje mu srpski jezik

Željko Đukić, reditelj i osnivač profesionalnog pozorišta "Tuta" – Utopijsko pozorišno utočište iz Čikaga, proteklih dana boravio je u Beogradu. Posle dužeg vremena posetio je i rodnu Derventu i, kako reče, prikupio energiju za nove scenske izazove. Kada je devedesetih godina prošlog veka kao asistent glume kod profesora Arse Jovanovića na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu krenuo na stručno usavršavanje u Ameriku, nije ni slutio da će tamo ostati da živi i radi. Put je, kaže, bio trnovit i težak, ali isplatilo se.
– Lepo je ovde! Nedostaje mi srpski jezik. Beograd mi izgleda kao četvrti čin kod Čehova. Sve je prošlo, požari su ugašeni, oluje... Kao da se vraćamo životu. Američko pozorište je drugačije od evropskog. Različita je struktura pozorišta, organizacija, to kako se pravi i igra predstava. Amerika nije zemlja u koju čovek treba da ode da bi naučio puno o pozorištu, jer teatar tamo nema onu društvenu ulogu koju ima u Evropi. U Americi ono više ima domen zabave i spektakla. Ovde je zastupljeno repertoarsko pozorište, a tamo se predstave izvode u "bloku", neprestano 6-7 nedelja posle premijere. To je jako naporno. Pozorište je živa umetnost i ne možete da dođete do rafiniranog rezultata na premijeri – kaže Đukić.

Pozorište "Tuta" Željko Đukić i njegova supruga Nataša Vučurović-Đukić osnovali su pre desetak godina u Vašingtonu, a nekoliko godina kasnije su se preselili u Čikago. Broji 20 članova. Na svom repertoaru do sada su imali 12 ostvarenja, od klasike do savremenih tekstova, a posebno su ponosni na predstave "Hadersfild" Uglješe Šajtinca i "Šine" Milene Marković, koje su u okviru sezone srpske drame postavili u svom pozorištu.

– U Čikagu ima preko 300 pozorišta i konkurencija je velika. Ne vraćam se tamo gde sam već bio u umetničkom smislu. Zato mislim da je publika navikla da uvek očekuje nešto novo u pozorištu "Tuta". Ne pratim bulevarsko pozorište koje u Americi dominira, tačnije trudim se da pobegnem od te vrste teatra. Zato i živim u Čikagu koji je najzanimljiviji u pozorišnom smislu. Čini mi se da ova generacija mladih srpskih pisaca predstavlja nešto novo, sveže, nešto što se prepoznaje na svetskom nivou. Nušića i Steriju još nisam radio, jer su to autori koje bih voleo da radim na maternjem jeziku. Teško je prevesti Nušića i Steriju – naglašava naš sagovornik.

Željko Đukić je Fakultet dramskih umetnosti završio u Beogradu, u klasi Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića, u društvu sa, kako kaže, kolegama različitih senzibiliteta – Jagošem Markovićem, Slobodanom Šuljagićem, Miroslavom Benkom, Sunčicom Milosavljević...

– Tek kada sam otišao u Ameriku shvatio sam koliko je ta škola vredna i dobra. Dobijete osnovu, strukturu, koja vas u rediteljskom smislu prati tokom karijere. Režija kao estetika u Americi nije isto što i kod nas, ona je tamo nužno zlo. Vrlo često u pozorištu nema reditelja, glumci režiraju sami. Tamo dominira dramski pisac mnogo više nego reditelj.

Pozorište "Tuta" ovogodišnju sezonu posvetilo je klasici. Već krajem januara počinju probe komada "Ujka Vanja" A. P. Čehova, zatim će raditi "Romea i Juliju" V. Šekspira.

– Čehov je uvek bio zamka za reditelje, zahteva životnu i umetničku zrelost. Čini mi se da sam u tim godinama da mogu da se uhvatim u koštac sa njim. Trudim se da mi umetnički ciljevi budu daleko važniji od marketinga. U Americi se češće bavite marketingom nego umetnošću, tako na kraju završite sa brošurama, imate sajt, a predstavu nemate. Kritika je jako moćna, negativna može da vam zatvori predstavu, pozitivna da vas uzdigne. Živimo od donacija, finansira nas grad, a odnedavno i država, u zavisnosti koliko vremena radite uspešne stvari. Što više radite, to više novca dobijate, a onda je organizacija veća, samim tim i obaveze – zaključuje Đukić.