МАГЛА, СВУДА ОКО НАС

Пре неки дан један мој рођак слетео је у Ниш уместо у Београд. Још мање среће, истог дана, пар сати доцније, имао је један мој познаник. Због магле над Београдом и Нишом слетео је у Подгорицу. Аналогија је банална: у политици, баш као и у животу, не бива увек да се стигне на циљ путовањем најкраћим растојањем од тачке А до тачке Б.
Али, позадина ове маглене приче пружа нам занимљивију аналогију, примењиву на могућност разумевања ширих друштвених односа. Још 1997. године, наиме, дакле пре десет година, набављена је и плаћена опрема за слетање авиона по магли. Опрема је и монтирана, али, колико разумем вести, недостају неки делови, па ће систем за слетање у неповољним временским условима бити у функцији тек од половине ове године.

Тако некако изгледа и српска политика. Стално фали неки део да би ствар функционисала. Узмимо изборне прогнозе и анализе за пример ове тврдње, уз нужну напомену да нико није имун од грешака, па ни Американци.

Британски "Фајненшал тајмс" пише да су највећи губитници у Њу Хемпширу били политички аналитичари и анкетари, који су Бараку Обами давали двоцифрену предност у процентима у односу на Хилари Клинтон у изборном дуелу за номинацију у Демократској странци. Лист оцењује да је до грешке дошло због великог броја бирача који су тек у последњем тренутку одлучили за кога ће да гласају.

У неким круговима се чују и оцене, пише угледни лист, да су бирачи једноставно лагали када су одговарали на питања анкетара, наводећи да ће, ради политичке коректности, гласати за Барака Обаму.

Ова последња оцена ме је подсетила на најмање два догађаја из изборне историје с ових простора. Сећате ли се прогноза да ће реформска странка Анте Марковића барем у Босни и Херцеговини сигурно победити, баш због мултиетничког састава државне заједнице? Доживели су катастрофу баш као и у другим републикама бивше Југославије. Рачунало се да је Анте Марковић рационалан и политички коректан избор за грађане Босне а то је потврђивала и удружена аналитичарско–анкетарска памет, па не би ништа од тога.

Други пример је вероватно још драстичнији. Милан Панић почео је победничко славље у некој вили на београдском Дедињу заведен подацима такозваног егзит пула, што ће рећи истраживањем након обављеног гласања. Било је ту музике и свечаних говора, љубљења и шампањца, а како је та ноћ из прве половине деведесетих одмицала, стизали су подаци да га је Слободан Милошевић убедљиво победио на изборима за председника Србије. Као и у случају Барака Обаме, гласачи су лагали да су гласали за Панића, ваљда због политичке коректности.

Ствар је у нашем примеру још драстичнија: у Америци су лагали да ће гласати, а наш свет је лагао да је већ гласао, али у оба случаја показује се да људи добро препознају перцепцију јавног мњења о пожељном исходу и политичкој коректности, и спремни су да је одглуме и кад је анкета анонимна.

Али, изгледа да афоризам "оловка пише срцем" посебно важи на изборима.

У Србији је тренутно толико густа политичка, социјална и економска магла да је предвидивост изборног резултата у јануарско – фебруарској председничкој трци сведена на минимум. Читам ових дана анализе разних анкета. Не сумњам у поштење аналитичара, у рационалност учесника анкете, у квалитет тумачења… али ми се некако чини да нисмо набавили онај део машине од кога зависи навођење изборног авиона у оваквој тмуши.

Биће то овај пут битка између рационалности и осећаја повређености и увређености, због Косова, наравно, а исход је тешко предвидив, мада се може рећи да ће аспект рационалности бити израженији у анкетама него у тренутку гласања, па прогнозе о победничком путу Бориса Тадића треба пондерисати наниже, а Николићеве навише.

Ако, дакле, резултат избора покаже да нису тачне оне прогнозе, а за сада, само таквих и има, по којима испада да Тадић побеђује у финалу, тесно, али побеђује, коалициона влада Србије имаће само један рационалан одговор на Николићеву победу. Тај одговор би био учвршћивање владиног коалиционог савеза, јер ће се испоставити да у активном вођењу једне полупредседнички устројене државе, каква је Србија, улога председника није баш превише важна, а да Тадићева важност сада проистиче из околности да је председник странке која чини већи део постојеће владе.

Рационалност је, међутим, онај део који фали српској државној машини. И то не од јуче. И не од ових избора.