MAGLA, SVUDA OKO NAS

Pre neki dan jedan moj rođak sleteo je u Niš umesto u Beograd. Još manje sreće, istog dana, par sati docnije, imao je jedan moj poznanik. Zbog magle nad Beogradom i Nišom sleteo je u Podgoricu. Analogija je banalna: u politici, baš kao i u životu, ne biva uvek da se stigne na cilj putovanjem najkraćim rastojanjem od tačke A do tačke B.
Ali, pozadina ove maglene priče pruža nam zanimljiviju analogiju, primenjivu na mogućnost razumevanja širih društvenih odnosa. Još 1997. godine, naime, dakle pre deset godina, nabavljena je i plaćena oprema za sletanje aviona po magli. Oprema je i montirana, ali, koliko razumem vesti, nedostaju neki delovi, pa će sistem za sletanje u nepovoljnim vremenskim uslovima biti u funkciji tek od polovine ove godine.

Tako nekako izgleda i srpska politika. Stalno fali neki deo da bi stvar funkcionisala. Uzmimo izborne prognoze i analize za primer ove tvrdnje, uz nužnu napomenu da niko nije imun od grešaka, pa ni Amerikanci.

Britanski "Fajnenšal tajms" piše da su najveći gubitnici u Nju Hempširu bili politički analitičari i anketari, koji su Baraku Obami davali dvocifrenu prednost u procentima u odnosu na Hilari Klinton u izbornom duelu za nominaciju u Demokratskoj stranci. List ocenjuje da je do greške došlo zbog velikog broja birača koji su tek u poslednjem trenutku odlučili za koga će da glasaju.

U nekim krugovima se čuju i ocene, piše ugledni list, da su birači jednostavno lagali kada su odgovarali na pitanja anketara, navodeći da će, radi političke korektnosti, glasati za Baraka Obamu.

Ova poslednja ocena me je podsetila na najmanje dva događaja iz izborne istorije s ovih prostora. Sećate li se prognoza da će reformska stranka Ante Markovića barem u Bosni i Hercegovini sigurno pobediti, baš zbog multietničkog sastava državne zajednice? Doživeli su katastrofu baš kao i u drugim republikama bivše Jugoslavije. Računalo se da je Ante Marković racionalan i politički korektan izbor za građane Bosne a to je potvrđivala i udružena analitičarsko–anketarska pamet, pa ne bi ništa od toga.

Drugi primer je verovatno još drastičniji. Milan Panić počeo je pobedničko slavlje u nekoj vili na beogradskom Dedinju zaveden podacima takozvanog egzit pula, što će reći istraživanjem nakon obavljenog glasanja. Bilo je tu muzike i svečanih govora, ljubljenja i šampanjca, a kako je ta noć iz prve polovine devedesetih odmicala, stizali su podaci da ga je Slobodan Milošević ubedljivo pobedio na izborima za predsednika Srbije. Kao i u slučaju Baraka Obame, glasači su lagali da su glasali za Panića, valjda zbog političke korektnosti.

Stvar je u našem primeru još drastičnija: u Americi su lagali da će glasati, a naš svet je lagao da je već glasao, ali u oba slučaja pokazuje se da ljudi dobro prepoznaju percepciju javnog mnjenja o poželjnom ishodu i političkoj korektnosti, i spremni su da je odglume i kad je anketa anonimna.

Ali, izgleda da aforizam "olovka piše srcem" posebno važi na izborima.

U Srbiji je trenutno toliko gusta politička, socijalna i ekonomska magla da je predvidivost izbornog rezultata u januarsko – februarskoj predsedničkoj trci svedena na minimum. Čitam ovih dana analize raznih anketa. Ne sumnjam u poštenje analitičara, u racionalnost učesnika ankete, u kvalitet tumačenja… ali mi se nekako čini da nismo nabavili onaj deo mašine od koga zavisi navođenje izbornog aviona u ovakvoj tmuši.

Biće to ovaj put bitka između racionalnosti i osećaja povređenosti i uvređenosti, zbog Kosova, naravno, a ishod je teško predvidiv, mada se može reći da će aspekt racionalnosti biti izraženiji u anketama nego u trenutku glasanja, pa prognoze o pobedničkom putu Borisa Tadića treba ponderisati naniže, a Nikolićeve naviše.

Ako, dakle, rezultat izbora pokaže da nisu tačne one prognoze, a za sada, samo takvih i ima, po kojima ispada da Tadić pobeđuje u finalu, tesno, ali pobeđuje, koaliciona vlada Srbije imaće samo jedan racionalan odgovor na Nikolićevu pobedu. Taj odgovor bi bio učvršćivanje vladinog koalicionog saveza, jer će se ispostaviti da u aktivnom vođenju jedne polupredsednički ustrojene države, kakva je Srbija, uloga predsednika nije baš previše važna, a da Tadićeva važnost sada proističe iz okolnosti da je predsednik stranke koja čini veći deo postojeće vlade.

Racionalnost je, međutim, onaj deo koji fali srpskoj državnoj mašini. I to ne od juče. I ne od ovih izbora.