RUŽIČASTA REVOLUCIJA

Da Nenad Čanak nije dobrovoljno ušao u kuću „Velikog brata” trebalo ga je tamo poslati, pa neka bude i o trošku poreskih obveznika. Grdno se vara onaj ko misli da je maliciozan iskaz iz prethodne rečenice. Naprotiv.

Po svemu sudeći, gledaćemo jedan sociološki eksperiment uživo i mislim da će biti dosta poučan za pretežni deo publike. Jer kako je krenulo, Čanak je naumio da se suprotstavi konceptu „zatvorenog društva”, što je „Veliki brat” po definiciji, pa mu lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, tu dođe kao neki Džordž Soros, samo što ovaj „otvara društva” za svoje pare, a Čanak to radi za novac Željka Mitrovića, što, takođe, ne treba potceniti.

Pobuna je, naime, već počela. Čanak organizuje štrajkački odbor, traži više para za učesnike i poboljšanje uslova boravka u ružičastoj kući. Ali, ako je to tek kurs, uzgred rečeno dobrodošao, iz predmeta sindikalnog organizovanja i angažmana, prava pobuna počinje od trenutka kada je Čanak, uz pomoć štapa i kanapa, odlučio da se suprotstavi zabrani da se meri protok vremena tokom trajanja serijala.

Učesnicima nije dozvoljeno da imaju časovnike. Jedna od odlika „zatvorenih društava” jeste odsustvo svesti o protoku vremena, odnosno slabo uspostavljena veza između života i trajanja, pa je Čanak, u laboratorijskim uslovima,odlučio da krši to pravilo i da svoj život i život ukućana poveže s protokom vremena kao jedne od onih mera koje nam omogućuju da upravljamo sopstvenim životom.

Naumio je da napravi peščani sat u dvorištu kuće u kojoj se odigrava serijal, a u kući pravi vodeni časovnik (klepsidra) od probušenih plastičnih flaša kroz koje ravnomerno kaplje voda.

Doda li se tome Čankova izjava prilikom ulaska u kuću „Velikog brata” da je šou „dno dna” i da je tu da bi sistem podrivao iznutra, onda postaje jasno da je ovo jedan programski performans a to, da političari ulaze u „Velikog brata” nije Čankov izum niti mu ta čast, mimo ovih prostora, ekskluzivno pripada.

Činilo se to širom sveta zbog različitih motiva, a navodi se i primer nekog meksičkog političara koji je ostao zatvoren do kraja serije ne zbog popularnosti nego zato što su Meksikanci verovali da će taj manje zla naneti naciji ako je zatvoren.

Ovde je, s druge strane, zavladala moralna hipokrizija i licemerje sklono da Čanka osuđuje na sasvim slabo utemeljenom osećanju da političari moraju biti smrtno ozbiljni i dosadni, pa nam valjda zato i ide ovako.

A u suštini, svi su skloni estradnom ponašanju i to ne samo u vreme izbora. Šta je veći šund? Čanak u „Velikom bratu” ili onaj sa žućkastom kravatom koji sasvim ozbiljno raspravlja, recimo, o Kosovu i Euleksu, s pevačicom koja nije dovoljno atraktivna ni za mesto gde je sada Čanak zatvoren.

On je neskriveno koristio estradu za ličnu i partijsku promociju. I rekao bih da je još uživao u tome. Od pevanja u studiju televizije „Pink”, preko dueta s Jelenom Karleušom, pa sve do ovog poduhvata koji je izazvao neku vrstu konsternacije posebno kod onih koji odsustvo bilo kakvih ideja nadoknađuju smrknutošću i mrtvoozbiljnim rečima ni o čemu pametnom.

Ne delim baš Čankova politička uverenja, ali nikad ne bih potcenio njegovu inteligenciju i sposobnost da vlada sopstvenim emotivnim stanjima. Moguće je da je zaključio da postoji neka sličnost između skupštine i mesta gde je sada, o čemu već kruže vicevi, pa mu nekako dođe svejedno gde je. Ali, pre će biti da on zbilja planira neku vrstu kulturne pobune, otpora prema jednom društvenom obrascu i to čini estradnim sredstvima.

Kad izađe Čanak, neka se spremi...

glavni urednik nedeljnika „Vreme”