ЖЕЉКО ПЕРАТОВИЋ

Месец дана од крвавог нереда на финалу европског ватерполо првенства у Крању 2003, који су изазвали хрватски навијачи за време утакмице коју је хрватска репрезентација изгубила од тадашње репрезентације СЦГ, парламент у Загребу усвојио је Закон о спречавању нереда на спортским такмичењима. По угледу на британски модел тај је закон требало да доведе у ред хрватске навијаче, углавном фудбалске, јер су они изазивали нереде и на рукометним, ватерполо и кошаркашким утакмицама, па чак и на скијашким такмичењима Јанице Костелић, користећи заправо сваку прилику да изразе своје политичко незадовољство. За време Рачанове власти управо су навијачи, кличући Мирку Норцу, Анти Готовини и поздрављајући са "За дом спремни", били најгрлатија опозиција. Уз то, тукли су се, палили и бацали бакље и разбијали, по земљи, иностранству. Данашња власт (Санадеров ХДЗ) волела је да се слика на трибинама с таквим навијачима.

Усвојени Закон о навијачима није знатније утицао на смиривање навијачких страсти као ни чињеница да се власт променила. И даље су се настављали разбијачки инциденти, мање се говорило против власти, али су расизам и ксенофобија остали присутни. Само је на првенственој утакмици Хајдук – Динамо средином фебруара ове године забележено паљење 150 бенгалки (бакљи) и "Торцидино" (навијачи Хајдука) расистичко вређање Динамових играча Да Силве, Етоа и Чагоа.

Хрватска је заједно с Мађарском кандидаткиња за организацију европског фудбалског првенства 2012. и Санадеровој влади је јако стало да та кандидатура прође, па су хитно у јуну ове године усвојене измене и допуне поменутог закона о навијачима. Пооштрене су казне за навијаче, али и спортске установе које не буду спречавале дивљање. Било је приговора да прекршајни судови кажњавају навијаче најчешће с минималним казнама од 500 куна и да полиција нема контролу над онима којима је забрањено да посећују утакмице.

После утакмице Хрватска – Енглеска (2:0) која је прошла необично мирно, можда и због претње УЕФА да би Хрватска већ сад могла испасти из комбинације за организацију ЕП-а 2012, буде ли стандардних навијачких изгреда, први пут је забележено да је загребачка полиција на својим страницама објавила фотографије навијача који су запалили неколико бакљи, и позвала грађане да им пријаве идентитет починилаца.

Велика је то разлика у односу на нешто ранију, пријатељску утакмицу у Ливорну (Италија–Хрватска, 0:2) када су хрватски навијачи дизали десницу на фашистички поздрав приликом свирања хрватске химне и телима направили кукасти крст на свом делу трибине.

Фашистичко дивљање у Ливорну осудио је председник Хрватског фудбалског савеза Влатко Марковић окрививши родитеље навијача да су лоше васпитали децу.

То је вероватно и најтрагикомичнији детаљ читаве ове приче о односу политике и навијања.

Влатко Марковић је на челу Хрватског фудбалског савеза од 1998. и био је познат као велики пријатељ покојног Фрање Туђмана.

Управо пред утакмицу у Ливорну Марковић је дао велики интервју "Слободној Далмацији" у којем је изјавио да су тројица његових стричева и отац били усташе и да су се борили на страни на којој је требало. Марковић је познат и по изјавама да будући селектор хрватске фудбалске репрезентације не може бити црнац и да се он не може сетити ниједног црног тренера велике репрезентације... Догодило се да је духовни родитељ навијача који се диче фашизмом пљунуо сам себе.