Дубл на терену, дубл код куће

Ненад Зимоњић je тренутно број један на листи најбољих дубл играча света. У блиставој каријери освојио је завидан број турнира и финала, три гренд слема у конкуренцији мешовитих парова – два пута је тријумфовао на Аустралијен опену и једном на Ролан Гаросу, у мушком дублу са Данијелом Нестором постао је шампион Мастерс купа 2008. и овогодишњег Вимблдона, био фаворит за титулу гренд слем Ју-Ес опена у Америци и многи такве подвиге могу само да сањају, а он не помишља да се на томе заустави. Свестан је да без дугогодишњег труда и рада нема ни успеха.

– Тенис је један врло захтеван спорт. Сезона траје од десет и по до једанаест месеци годишње. Свакога дана се тренира по неколико сати, практично пуно радно време. Али, није довољно постићи само физичку кондицију. То је као мозаик, све коцкице морају да се склопе и све беспрекорно да функционише. Ако сте на приватном плану пореметили ту хармонију, тешко да ћете на терену постићи резултат – каже Ненад смирено, ненаметљиво, али очигледно огромне снаге духа и тела.

Проходао уз лопту

Тај пут до трона није увек био посут ружама.

– Сасвим нормално, имао сам и успоне и падове. Како за наш народ, тако и за спортисте, ембарго, рат и немаштина деведесетих година били су погубни. Једноставно, услови за тренирање и неки напредак били су изузетно лоши. Не могу да заборавим како су нас третирали у свету за време санкција и кроз шта сам све прошао. Ипак, та криза коју су сви осетили некако ме је ојачала и подстакла да се борим и уздам највише у себе.

Нема сумње да је Зимоњић још као дете знао, или бар слутио, шта му је чинити. 

– Проходао сам уз лопту. Као клинац играо сам фудбал, кошарку, рукомет... Игром случаја определио сам се за тенис. Како је време одмицало, тако је љубав према овом спорту расла. Добро ми је ишла и школа, али спорт и потреба да се такмичим код мене је будила највеће интересовање и оног тренутка када сам схватио да имам шансе и талента да будем успешан, посветио сам се тенису. Не знам да ли бих, осим спортом, било којим другим послом могао да се бавим, поготово не оним који би ме осам сати везао за једно место у канцеларији.

Као свака друга професија, и тенис доста даје, али и узима свој данак.

– Осетио сам сласт успеха, обишао многе земље, упознао занимљиве људе, њихове културе... Са друге стране, док су се моји вршњаци дружили, ја сам све своје слободно време користио да тренирам. Моје обавезе почињале су у пола седам, а завршавале се у једанаест увече. Без обзира на то да ли сам ишао у школу пре подне или по подне, сваки тренутак је био добро испланиран и попуњен. Није било много прилике за дечје радости и несташлуке који се памте. Све до своје девете године редовно сам ишао на породична зимовања, нажалост, због честих путовања и ризика од повреда тога је било све ређе. Кад сам почео да градим каријеру морао сам да се одрекнем и боравака на селу у околини Крагујевца код деде и бабе. Сада ни у свом дому у Београду не стигнем да проведем више од два месеца годишње.

Велики планови за будућност

(/slika2)У то мало простора у времену што му је преостало Ненад треба да смести све оне ситнице које живот значе. А он не стиже поштено ни да изађе са пријатељима, да прочита новине, књигу, да прошета свог вучјака који је остао код родитеља... Није нека конкуренција Стеви Карапанџи, али радо би отишао и на пијацу, припремио доручак, скувао кафу и провео један обичан дан у породичној атмосфери. То је нешто што му највише недостаје и што би му сада, од када су он и Мина постали родитељи, највише пријало. Био је уз своју супругу када је прошле године у децембру на свет донела близанце Луну и Леона и препоручио би свим будућим очевима да присуствују том чину, јер је осећај незабораван. И летос је имао неколико слободних дана, па је могао да им се посвети 24 сата, али таквих прилика за сада је мало. 

– Једва чекам да дође тај дан кад ћу са својом породицом моћи да отпутујем на одмор кад хоћу и где хоћу, а не на крају сезоне, у новембру и децембру. Јадранско море је нешто што ми највише прија и где ми је најлепше, није важно да ли је то негде у Црној Гори, Хрватској или на Словеначком приморју. До тада морам још доста напорно да тренирам да бих наставио са добрим резултатима, јер каријера ће трајати можда још неколико година.

Ни тада, наравно, неће седети скрштених руку и доколичити. То се једноставно не уклапа са његовом природом и потребама.

– Намеравам да останем у спорту и да знање и искуство које сам стекао пренесем на будуће таленте. Планирам да покренем своју школу тениса на високом нивоу, да би они који буду желели да тренирају то могли да раде и овде у нашој земљи. Можда би тиме избегли рани одлазак од породице. Било би ми драго да и моја деца имају интересовања за спорт и да им ја, као неко ко је стекао велико искуство, помогнем да лакше стигну до успеха.

Са Нестором постигао најбоље резултате

Свако ко тренира тенис тренира да би играо сингл. За Ненада Зимоњића дубл је, ипак, био добитна комбинација.

– Дубл је саставни део тениса. Али, не значи да ће неко бити добар у дублу ако је добар у синглу, јер не зависи све од њега. Ја сам у синглу доста добро кренуо, у професионалној каријери побеђивао сам високо рангиране играче, између осталих и Агасија и Кифера, и жао ми је што нисам достигао свој максимум. Пошто нисам имао подршку неког спонзора, било савеза, било неког клуба, морао сам да се ослоним на себе. У дублу сам се мало брже пробијао, играо сам веће турнире и имао бољу зараду, а само тако сам могао да наставим да се бавим овим спортом. Успео сам да истрајем једино уз несебичну помоћ и подршку неколицине људи који су мени пуно значили у животу, пре свега родитеља и девојке, а сада и моје супруге Мине.

Стицајем срећних околности, Ненад је упознао Данијела Нестора.

– То што је и он рођен у Београду (Несторови родитељи су се одселили у Америку кад је имао четири године) можда је имало утицаја само да ступимо у први контакт. Али када доносите одлуку са ким ћете играти, сентименталности нема. Онда се искључиво гледају квалитети. Све је ствар договора и слободне процене да ли заједно можете да будете успешни. Пронаћи доброг партнера је можда нешто најтеже, поготово када долазиш из земље где нико не стаји испред тебе да ти помогне. За мене је тај период био веома тежак и зато сам до 2005. године стално мењао партнере. Тек са Данијелом сам успео да играм целу сезону и постигнем најбоље резултате до сада. Слажемо се и на терену и ван терена. Доста времена проводимо заједно на тренинзима, на турнирима, на доручку, на ручку...  

Са осталим колегама није толико близак. Једино са Роџером Федерером, који је недавно добио близнакиње, и приватно има додирних тачака. Не чују се телефоном, али кад се виде на турнирима, као новопечени очеви двојки, попричају и на ту тему, а не само о тенису.