Dubl na terenu, dubl kod kuće

Nenad Zimonjić je trenutno broj jedan na listi najboljih dubl igrača sveta. U blistavoj karijeri osvojio je zavidan broj turnira i finala, tri grend slema u konkurenciji mešovitih parova – dva puta je trijumfovao na Australijen openu i jednom na Rolan Garosu, u muškom dublu sa Danijelom Nestorom postao je šampion Masters kupa 2008. i ovogodišnjeg Vimbldona, bio favorit za titulu grend slem Ju-Es opena u Americi i mnogi takve podvige mogu samo da sanjaju, a on ne pomišlja da se na tome zaustavi. Svestan je da bez dugogodišnjeg truda i rada nema ni uspeha.

– Tenis je jedan vrlo zahtevan sport. Sezona traje od deset i po do jedanaest meseci godišnje. Svakoga dana se trenira po nekoliko sati, praktično puno radno vreme. Ali, nije dovoljno postići samo fizičku kondiciju. To je kao mozaik, sve kockice moraju da se sklope i sve besprekorno da funkcioniše. Ako ste na privatnom planu poremetili tu harmoniju, teško da ćete na terenu postići rezultat – kaže Nenad smireno, nenametljivo, ali očigledno ogromne snage duha i tela.

Prohodao uz loptu

Taj put do trona nije uvek bio posut ružama.

– Sasvim normalno, imao sam i uspone i padove. Kako za naš narod, tako i za sportiste, embargo, rat i nemaština devedesetih godina bili su pogubni. Jednostavno, uslovi za treniranje i neki napredak bili su izuzetno loši. Ne mogu da zaboravim kako su nas tretirali u svetu za vreme sankcija i kroz šta sam sve prošao. Ipak, ta kriza koju su svi osetili nekako me je ojačala i podstakla da se borim i uzdam najviše u sebe.

Nema sumnje da je Zimonjić još kao dete znao, ili bar slutio, šta mu je činiti. 

– Prohodao sam uz loptu. Kao klinac igrao sam fudbal, košarku, rukomet... Igrom slučaja opredelio sam se za tenis. Kako je vreme odmicalo, tako je ljubav prema ovom sportu rasla. Dobro mi je išla i škola, ali sport i potreba da se takmičim kod mene je budila najveće interesovanje i onog trenutka kada sam shvatio da imam šanse i talenta da budem uspešan, posvetio sam se tenisu. Ne znam da li bih, osim sportom, bilo kojim drugim poslom mogao da se bavim, pogotovo ne onim koji bi me osam sati vezao za jedno mesto u kancelariji.

Kao svaka druga profesija, i tenis dosta daje, ali i uzima svoj danak.

– Osetio sam slast uspeha, obišao mnoge zemlje, upoznao zanimljive ljude, njihove kulture... Sa druge strane, dok su se moji vršnjaci družili, ja sam sve svoje slobodno vreme koristio da treniram. Moje obaveze počinjale su u pola sedam, a završavale se u jedanaest uveče. Bez obzira na to da li sam išao u školu pre podne ili po podne, svaki trenutak je bio dobro isplaniran i popunjen. Nije bilo mnogo prilike za dečje radosti i nestašluke koji se pamte. Sve do svoje devete godine redovno sam išao na porodična zimovanja, nažalost, zbog čestih putovanja i rizika od povreda toga je bilo sve ređe. Kad sam počeo da gradim karijeru morao sam da se odreknem i boravaka na selu u okolini Kragujevca kod dede i babe. Sada ni u svom domu u Beogradu ne stignem da provedem više od dva meseca godišnje.

Veliki planovi za budućnost

(/slika2)U to malo prostora u vremenu što mu je preostalo Nenad treba da smesti sve one sitnice koje život znače. A on ne stiže pošteno ni da izađe sa prijateljima, da pročita novine, knjigu, da prošeta svog vučjaka koji je ostao kod roditelja... Nije neka konkurencija Stevi Karapandži, ali rado bi otišao i na pijacu, pripremio doručak, skuvao kafu i proveo jedan običan dan u porodičnoj atmosferi. To je nešto što mu najviše nedostaje i što bi mu sada, od kada su on i Mina postali roditelji, najviše prijalo. Bio je uz svoju suprugu kada je prošle godine u decembru na svet donela blizance Lunu i Leona i preporučio bi svim budućim očevima da prisustvuju tom činu, jer je osećaj nezaboravan. I letos je imao nekoliko slobodnih dana, pa je mogao da im se posveti 24 sata, ali takvih prilika za sada je malo. 

– Jedva čekam da dođe taj dan kad ću sa svojom porodicom moći da otputujem na odmor kad hoću i gde hoću, a ne na kraju sezone, u novembru i decembru. Jadransko more je nešto što mi najviše prija i gde mi je najlepše, nije važno da li je to negde u Crnoj Gori, Hrvatskoj ili na Slovenačkom primorju. Do tada moram još dosta naporno da treniram da bih nastavio sa dobrim rezultatima, jer karijera će trajati možda još nekoliko godina.

Ni tada, naravno, neće sedeti skrštenih ruku i dokoličiti. To se jednostavno ne uklapa sa njegovom prirodom i potrebama.

– Nameravam da ostanem u sportu i da znanje i iskustvo koje sam stekao prenesem na buduće talente. Planiram da pokrenem svoju školu tenisa na visokom nivou, da bi oni koji budu želeli da treniraju to mogli da rade i ovde u našoj zemlji. Možda bi time izbegli rani odlazak od porodice. Bilo bi mi drago da i moja deca imaju interesovanja za sport i da im ja, kao neko ko je stekao veliko iskustvo, pomognem da lakše stignu do uspeha.

Sa Nestorom postigao najbolje rezultate

Svako ko trenira tenis trenira da bi igrao singl. Za Nenada Zimonjića dubl je, ipak, bio dobitna kombinacija.

– Dubl je sastavni deo tenisa. Ali, ne znači da će neko biti dobar u dublu ako je dobar u singlu, jer ne zavisi sve od njega. Ja sam u singlu dosta dobro krenuo, u profesionalnoj karijeri pobeđivao sam visoko rangirane igrače, između ostalih i Agasija i Kifera, i žao mi je što nisam dostigao svoj maksimum. Pošto nisam imao podršku nekog sponzora, bilo saveza, bilo nekog kluba, morao sam da se oslonim na sebe. U dublu sam se malo brže probijao, igrao sam veće turnire i imao bolju zaradu, a samo tako sam mogao da nastavim da se bavim ovim sportom. Uspeo sam da istrajem jedino uz nesebičnu pomoć i podršku nekolicine ljudi koji su meni puno značili u životu, pre svega roditelja i devojke, a sada i moje supruge Mine.

Sticajem srećnih okolnosti, Nenad je upoznao Danijela Nestora.

– To što je i on rođen u Beogradu (Nestorovi roditelji su se odselili u Ameriku kad je imao četiri godine) možda je imalo uticaja samo da stupimo u prvi kontakt. Ali kada donosite odluku sa kim ćete igrati, sentimentalnosti nema. Onda se isključivo gledaju kvaliteti. Sve je stvar dogovora i slobodne procene da li zajedno možete da budete uspešni. Pronaći dobrog partnera je možda nešto najteže, pogotovo kada dolaziš iz zemlje gde niko ne staji ispred tebe da ti pomogne. Za mene je taj period bio veoma težak i zato sam do 2005. godine stalno menjao partnere. Tek sa Danijelom sam uspeo da igram celu sezonu i postignem najbolje rezultate do sada. Slažemo se i na terenu i van terena. Dosta vremena provodimo zajedno na treninzima, na turnirima, na doručku, na ručku...  

Sa ostalim kolegama nije toliko blizak. Jedino sa Rodžerom Federerom, koji je nedavno dobio bliznakinje, i privatno ima dodirnih tačaka. Ne čuju se telefonom, ali kad se vide na turnirima, kao novopečeni očevi dvojki, popričaju i na tu temu, a ne samo o tenisu.