Маестро метеорске каријере

Вероватно најјачи програмски адут 41. Бемуса, који је пред вратима (од 3. до 19. октобра) јесте представљање изврсног амстердамског Ројал концертгебоу оркестра. Овај изузетан музички догађај је 7. октобра у „Сава центру”, а испред холандских музичара, који ће извести Јаначекове „Лашке игре” и Малерову Симфонију бр. 1 стајаће млади британски диригент Данијел Хардинг (1975). Познат је по својој заиста метеорској диригентској каријери, за шта су поприлично заслужни и славни маестри Сајмон Ретл и Клаудио Абадо, који су га веома рано промовисали као свог асистента. И, мало помало, нова звезда је рођена. Иако година није прошло много Хардингова уметничка биографија већ је за једну подебелу књигу у којој би њен јунак често био описиван атрибутима: модеран, брз, динамичан, експлозиван... У то ћемо се, ускоро, уверити.

Да ли данас постоји нешто што бисмо назвали „модерним” дириговањем?

Све се променило око нас, па зашто не и дириговање. И данас се много прича о оној старој генерацији диригената, о Тосканинију и другима, али често их описују и као „диктаторе”, у свом односу према музичарима, код којих су неретко изазивали и истински страх. Ова модерна времена су другачија, дошло је до значајних цивилизацијских помака у свим областима и правцима. Тако и став према ауторитету није више исти. Према томе, модернизовало се и дириговање. Маестро има цивилизованији и више демократски однос према музичарима, што пре свега видим као рефлексију општих промена у друштву.

Ваша професионална преокупација, могло би се рећи, подједнако је подељена између симфонијског и оперског репертоара. Ипак, постоји ли музика коју преферирате?

Дириговање у опери ме посебно инспирише, то је стварно нешто најлепше. Међутим, у то је укључено много фактора: добри певачи, добар оркестар, редитељ... И мора протећи прилично времена док се све то не спроведе у дело. Али кад се то дело заврши – како ваља, наравно – онда добијете нешто што мени фантастично изгледа. А када је реч о дириговању симфонијским оркестром, то је онда већ нешто друго, једна мало приватнија ствар. Ту сте ви и оркестар. Све се знатно лакше организује и – лакшим путем стиже се до публике.

Дириговали сте готово свим великим светским оркестрима, чувеним симфонијским ансамблима из Лондона, Беча, Дрездена, Минхена, Франкфурта и Берлина, Осла и Стокхолма, Париза и Лиона, Милана и Рима, Филаделфије, Лос Анђелеса, Торонта... Дуга је та листа. Какав то јединствен квалитет поседује Ројал концертгебоу оркестар, по некима данас најбољи на свету?

Сви наведени оркестри су високог квалитета и са одређеним специфичностима својих актера. Оно што је најкарактеристичније за Концертгебоу, што је њихова најбоља особина – то је оркестар који сјајно слуша. Ти музичари заиста умеју да слушају једни друге, што није нимало лако када имате сто људи на подијуму. Они су у томе изузетни. Веома је значајно и што су се представљали у веома добрим дворанама у којима се могао лепо чути тај њихов особен, прелепи звук.

Углед овог оркестра стваран је и једним посебним односом према Густаву Малеру, његовој музици и изузетним извођењима његових великих симфонија. Какав је за вас изазов изводити Малера управо са њима?

Па кад већ говоримо о томе, рецимо и да овај оркестар има дугу историју извођења дела славног композитора. Што, дабоме, носи са собом и добре и лоше ствари. Они су оркестар који врло добро познаје његов опус и имају идеју како ће га свирати. Малер је иначе увек изазов, само што је јако лепо када у то уђете са оваквим музичарима, флексибилним и отвореним и за друге начине свирања. Подсетио бих и да је изводити Малера нешто што се сматра високом привилегијом. Бавити се његовом музиком подразумева и висок ниво свирања, јер само то вам омогућује да га интерпретирате на начин у који ви верујете.

Ваш пословни календар веома је пун, тако да добар део године проведете на путовањима. Шта је са оним што вам преостане за одмор, релаксацију?

Најлепше је бити код куће и – ништа не радити. То је, мислим, најбољи одмор за неког ко на располагању има само недељу, или две, у дугој години. Једноставно, проведем то мало слободног времена са породицом, прочитам књигу, гледам фудбал на ТВ... И баш те мале, обичне ствари управо вам учине живот тако лепим.

У том породичном портрету су и супруга виолисткиња и ваша деца. Да ли се и потомци спремају за пут у свет музике?

То још не знам, али истина је да они одрастају окружени музиком и доживљавају је као некакву сасвим обичну, кућну ствар. Ми их стварно не гурамо у све то нити вршимо утицаје како треба да крену нашим стопама, међутим они већ свирају „своје” инструменте: кћи чело, а син клавир. И засад видим да их то испуњава приличним задовољством... Шта ће после бити...?

Инструмент ваше младости био је труба. Какво је данас њено место у вашем животу?

Некад сам учио за трубача и тај инструмент био ми је улазница за оркестар, где сам још пуно тога важног о музици научио. Оркестар вам је и једна велика школа. Као младић са трубом ја сам посматрао шта ради диригент, тако да ми је тај инструмент, у ствари, отворио уши и очи за музику. Данас, нажалост, трубу више не свирам, чак је и не поседујем.

Мухарем Шеховић

-----------------------------------------------------------

Диригент у фудбалском дресу

Прича се и како сте велики навијач „црвених ђавола”, чак и да на пробама понекад носите дрес Манчестер јунајтеда. Откуд толико љубави једног диригента за овај познати фудбалски „оркестар”?

То је стара дечачка љубав. Моја мајка је из дела града где се налази чувени стадион Олд Трафорд, премда она баш и не навија за њих, али ја сам попут већине моје тамошње родбине одавно постао верни навијач Манчестер јунајтеда. Рођен сам у Оксфорду, међутим, као тинејџер живео сам у Манчестеру, и то је свакако пуно утицало на ту моју фудбалску оријентацију. Премда сам данас мало подаље од свега тога. Живим у Паризу.