ЕУ оркестар тражи диригента

Постоје тренуци када политика почне да личи на седницу кућног савета. Сви сматрају да имају право гласа, сви имају мишљење, а када треба да се подигне рука за конкретну одлуку – настане тишина. Управо такав утисак оставља европска потрага за човеком или групом људи који би разговарали са Владимир Путин.

На први поглед делује необично. Европа је политички и економски џин, заједница са сложеном бирократијом, институцијама и безброј самита. Човек би помислио да постоји унапред припремљен протокол: када наступи велика криза, зна се ко води разговоре. Међутим, стварност је, као и обично, далеко занимљивија.

Кандидата има много. Неко сматра да би то требало да буде лидер највеће европске државе. Неко други верује да би преговоре требало да воде институције, јер појединци пролазе, а системи остају. Трећи мисле да преговарач мора бити неко ко има довољно политичке тежине, али и довољно дистанце да не изгледа као заступник једне стране.

И ту почиње европски парадокс.

Европска унија често инсистира да је њена највећа снага управо заједништво. Али заједништво је једноставна реч док се налази у говорима и декларацијама. У пракси, оно значи двадесет и више националних интереса, историјских искустава, економских рачуна и политичких калкулација.

Земље ближе руским границама гледају на Москву кроз призму безбедности и историјских траума. Јужније чланице често имају другачије приоритете – економију, миграције или унутрашњу стабилност. Велике државе имају своје амбиције, мање своје страхове.

Зато питање „ко ће преговарати?“ можда није техничко питање. Можда је много непријатније. Можда оно гласи: „Ко заправо говори у име Европе?“

Није ово први пут да се поставља таква дилема. Европска политика често подсећа на оркестар са много врхунских музичара, али без сасвим јасног диригента. Када музика иде по плану, звук делује импресивно. Када дође тренутак за импровизацију, почиње погледавање преко нота.

Ипак, било би превише једноставно закључити да је реч само о неслози или слабости. Демократије су по природи спорије и бучније од система у којима одлуке доноси узак круг људи. Понекад то изгледа хаотично, понекад фрустрирајуће, али тај вишак гласова јесте цена модела који покушава да укључи различите интересе.

Проблем настаје када свет не жели да чека да се седница заврши.

Ратови, кризе и геополитичке тензије не прилагођавају се дневном реду самита. Они не питају да ли је формирана радна група и да ли је завршена консултативна фаза.

Зато данашња европска потрага за преговарачем не делује само као административни проблем. Она помало личи на аудицију за главну улогу у представи чији је почетак већ одавно почео.

А публика, као и увек, седи у сали и чека да види ко ће први устати и рећи:

„Добро, нека иде он, она.“