EU orkestar traži dirigenta

Postoje trenuci kada politika počne da liči na sednicu kućnog saveta. Svi smatraju da imaju pravo glasa, svi imaju mišljenje, a kada treba da se podigne ruka za konkretnu odluku – nastane tišina. Upravo takav utisak ostavlja evropska potraga za čovekom ili grupom ljudi koji bi razgovarali sa Vladimir Putin.

Na prvi pogled deluje neobično. Evropa je politički i ekonomski džin, zajednica sa složenom birokratijom, institucijama i bezbroj samita. Čovek bi pomislio da postoji unapred pripremljen protokol: kada nastupi velika kriza, zna se ko vodi razgovore. Međutim, stvarnost je, kao i obično, daleko zanimljivija.

Kandidata ima mnogo. Neko smatra da bi to trebalo da bude lider najveće evropske države. Neko drugi veruje da bi pregovore trebalo da vode institucije, jer pojedinci prolaze, a sistemi ostaju. Treći misle da pregovarač mora biti neko ko ima dovoljno političke težine, ali i dovoljno distance da ne izgleda kao zastupnik jedne strane.

I tu počinje evropski paradoks.

Evropska unija često insistira da je njena najveća snaga upravo zajedništvo. Ali zajedništvo je jednostavna reč dok se nalazi u govorima i deklaracijama. U praksi, ono znači dvadeset i više nacionalnih interesa, istorijskih iskustava, ekonomskih računa i političkih kalkulacija.

Zemlje bliže ruskim granicama gledaju na Moskvu kroz prizmu bezbednosti i istorijskih trauma. Južnije članice često imaju drugačije prioritete – ekonomiju, migracije ili unutrašnju stabilnost. Velike države imaju svoje ambicije, manje svoje strahove.

Zato pitanje „ko će pregovarati?“ možda nije tehničko pitanje. Možda je mnogo neprijatnije. Možda ono glasi: „Ko zapravo govori u ime Evrope?“

Nije ovo prvi put da se postavlja takva dilema. Evropska politika često podseća na orkestar sa mnogo vrhunskih muzičara, ali bez sasvim jasnog dirigenta. Kada muzika ide po planu, zvuk deluje impresivno. Kada dođe trenutak za improvizaciju, počinje pogledavanje preko nota.

Ipak, bilo bi previše jednostavno zaključiti da je reč samo o neslozi ili slabosti. Demokratije su po prirodi sporije i bučnije od sistema u kojima odluke donosi uzak krug ljudi. Ponekad to izgleda haotično, ponekad frustrirajuće, ali taj višak glasova jeste cena modela koji pokušava da uključi različite interese.

Problem nastaje kada svet ne želi da čeka da se sednica završi.

Ratovi, krize i geopolitičke tenzije ne prilagođavaju se dnevnom redu samita. Oni ne pitaju da li je formirana radna grupa i da li je završena konsultativna faza.

Zato današnja evropska potraga za pregovaračem ne deluje samo kao administrativni problem. Ona pomalo liči na audiciju za glavnu ulogu u predstavi čiji je početak već odavno počeo.

A publika, kao i uvek, sedi u sali i čeka da vidi ko će prvi ustati i reći:

„Dobro, neka ide on, ona.“