Није свеједно

Транзиција нас је научила да у земљи Србији свако може да одсања свој „амерички сан”. Да нико преко ноћи може да постане неко. Да без икаквих ограничења, питања, потпитања и строго по слову закона, седне у директорску, председничку, ректорску фотељу… Можда буде мало буке у медијима, можда неко протестно писмо и то је то. Толико смо огуглали на „чуда невиђена” да се чини да више нема ниједне ствари која би нас избацила из колосека.

Нормално је да бивши певач постане директор неке фабрике. Нормално је да неко ко нема диплому оснује факултет и да га после прода за велике паре. Нормално је да чланство у управном одбору или министарска функција зависе од страначке комбинаторике.

Зашто је онда тако одјекнула вест да ће најпознатији сведок-сарадник на суђењима за атентат на премијера Зорана Ђинђића и друге злочине „земунског клана” постати власник једног факултета, а можда и већинског дела једног приватног универзитета? Зато што, ипак, није свеједно.

Није свеједно ко учи дете и каквим стварима га учи. Зато што није свеједно како се долази до дипломе. Нити како се долази до факултета.

По нашем закону – јесте свеједно. У Министарству просвете су се усијали телефони забринутих родитеља. Обећање је да ће сви студенти бити збринути у случају да… До тада, министар просвете нема никакве ингеренције. Закон о високом образовању не бави се питањем власништва образовних установа. А ни Комисија за акредитацију. Они гледају папире, судски регистар, броје наставнике, студенте и квадрате. Гледају као да је факултет продавница, а студенти пилећи паризер.

У току су измене постојећег Закона о високом образовању, креира се стратегија високог образовања Србије. Протекла деценија је доказала да квантитет није нужно донео и квалитет. Тачно је да су Србији потребни високообразовани. Нико није против отварања нових факултета. Али неки ред мора да се зна. Правила игре морају да буду прецизно и оштро формулисана, а не да их развлачи ко како жели и у којем год правцу жели. Не сме да се догоди да сви причају о олаком стицању диплома на приватним и куповини на државним факултетима, а да „падну” професори само с једног факултета и само у унутрашњости. Не може да се догоди да се годинама развлачи афера „Индекс”, а да се исти такав случај у комшилуку закључи за шест месеци. И не сме да се догоди да сви причају о лошем квалитету већине факултета и виших школа, а да онда уместо „акредитационе сече кнезова” готово сви добију дозволу за рад…

Све то мора наћи своје место у закону, као и проблем власништва над универзитетом. Американци су то лако уредили и зашто не преузети оно што ваља: порекло имовине мора да се зна. И тачка.

Не сме бити свеједно ко седа у ректорску фотељу, макар и приватну, као што не сме бити свеједно ни ко седа у директорску, министарску или председничку.