Опасност од полицијске самовоље

Од нашег сталног дописника
Љубљана, 10. јануара – Словенија је септембра 2006. усвојила измене и допуне закона о странцима, што у пракси значи да је поништила приличан број чланова претходног законика и унела одредбе које важе у ЕУ, у циљу преузимања пооштреног надзора на "јужној" граници. У закону су, између осталог, набројани разлози због којих странцу може бити одбијен улазак у Словенију, у складу са Закоником о шенгенским границама. Дужност министра полиције је да срочи детаљан пропис на основу кога надлежни орган на граници може да спречи странца да уђе у Словенију, али и у ЕУ уопште; тај пропис посредно аминује полицијску самовољу, јер су "органи" слободни да врате с границе и пониште визу странцима за које оцене да представљају "опасност по јавни ред, безбедност Словеније или јавно здравље".

Странац коме је забрањено да продужи пут може да се жали на одлуку пограничне контроле у року од осам дана, али то не спречава извршење – његово удаљење с границе Словеније, односно ЕУ, уз одговарајући печат у пасошу који упозорава све друге пограничне органе ЕУ. О жалби одлучује словеначко Министарство унутрашњих послова, по принципу – кадија тужи, кадија суди.

Ако се зна да је словеначка полиција, нарочито у периоду 1992–2000, радо "тренирала строгоћу" на путницима из Србије, враћајући људе упркос важећој визи, под разноразним разлозима, као и да Савет Европе стално упозорава владу у Љубљани због жалби грађана да полиција прекорачује овлашћења или употребљава претерану силу, онда давање тако широких овлашћења словеначким пограничним органима представља потенцијалну опасност за путнике из држава ван ЕУ. Да су полицајцима на граници потпуно одрешене руке открива одредба према којој чак и странцима који имају важећу дозволу боравка у Словенији може бити ускраћен улазак у државу уколико администрација одлучи да поништи дозволу, а све то уредно се уписује у "странчев пасош" и евиденцију одбијених особа.

Што се тиче времена које странац сме да проведе у Словенији, они којима није потребна виза могу боравити од 90 дана до шест месеци, док је нови српски закон готово идентичан словеначком визном режиму, што потврђује да су творци закона у Београду преписали европске директиве, исто као колеге у Љубљани.

Визе су, као и у Србији, сортиране у четири групе и само је издавање визе Бе за нијансу другачије – одређено је да "транзитна виза може бити издата само ако странац докаже да има обезбеђен улаз у државу у коју жели да уђе из Словеније". Визе А, Це и Де су идентичне као у српском предлогу, са изузетком да "намена издавања визе мора бити јасно уписана у пасош".

Боравак странца у држави је прецизно описан, почевши од дилеме да ли лице одступа од прописа за издавање визе, до обавезе поседовања "одговарајућег здравственог осигурања и довољно новца за егзистенцију и то најмање у висини основне суме минималног дохотка у Словенији". Словенија је блажа према својој емиграцији: о њој води бригу посебном одредбом којом дозволу за привремени боравак глатко даје потомцима Словенаца из дијаспоре "до трећег колена у правој линији" (као и деци странаца, рођеној у Словенији, те жртвама трафикинга). Нема, међутим, олакшица за добијање виза за родбину словеначких непризнатих мањина (међу којима је најбројнија српска), а која живи у државама насталим на простору бивше СФРЈ.