Босфор, по Брехту

Специјално за „Политику“ из Истанбула

Од чега човек живи? Од воде, ваздуха, хране, љубави… Шта човек сања? Праведно друштво. А има ли га? Само у књигама и машти. У каквом то времену живимо? У времену тешке економске кризе и глобализоване неправде. На шта то подсећа? На тридесете године прошлог века… И на Брехта.

Дванаестог септембра отворен је 11. истанбулски бијенале. Загребачки женски кустоски колектив WHW (Што, како и за кога? – Ана Девић, Ивет Ћурлин, Наташа Илић, Сабина Саболовић) за мото изложбе позајмио је наслов једне од песама из Опере за три гроша Бертолда Брехта и запитао уметнике: Од чега човек живи?

Грчка школа

На три истанбулске локације: у некадашњем царинском складишту – Антрепу 3, у напуштеној фабрици дувана и у бившој грчкој школи, позвани уметници – 30 жена и 32 мушкарца, пет колектива и још неколико група – искористили су скоро све доступне медије да би визуелизовали своје одговоре. Добила се политички оштра, ангажована, релативно кохерентна целина у којој се вапи за правдом, указује на злочине, бори, изругује, извињава, подсећа…

Грчка школа изабрана је да би се дискретно скренула пажња на положај грчке мањине у Турској која је одустала од школовања своје деце на матерњем језику – да не би скретала пажњу на себе у већинској средини. А школа је била отворена почетком прошлог века. На зидовима, по ходницима и учионицама, још су окачени урамљени текстови и фотографије на којима се описује живот и дело за многе најважнијег човека у турској историји – Кемала Ататурка. У доњим, забаченим, скоро сутеренским просторима, у данима вернисажа у напетој тишини гледао се видео-рад Игора Грубића East Side Story. Многима је, с друге стране, промакло да бачени згужвани крвавоцрвени папири разбацани по поду свих изложбених простора нису тек бизарна декорација, већ рад Сање Ивековић. На њима су штампани подаци невладиних организација о положају жена у Турској.

У декадентном амбијенту оронулог истанбулског позоришта, са линолеумом на поду и позлаћеним китњастим гипсаним украсима по зидовима и плафону,либански уметник Раби Мруе је првог дана вернисажа одржао бриљантно бенјаминовско предавање – монодраму Становници/ житељи слика. Анализирајући тек неколико фотографија описао је пропаст пројекта модернизације арапског света и тиме потврдио тезу кустоског тима о немоћи савремених неолибералних друштава да се након распада модерне и социјализма суоче са надолазећим фундаментализмима свих врста.

Овај бијенале се разликује од уобичајених и очекиваних начина конципирања оваквих манифестација. Нема звезда западног уметничког тржишта чији су радови непрестано на путу, од бијенала до бијенала, од изложбе до изложбе. Направиле смо бијенале који није преглед рецентне продукције, упут за наше колеге да могу радити следеће изложбе. Јако је пуно историјских радова. Цело истраживање базирано је на земљама Блиског истока, Балкана, источне Европе, кавкаске регије и централне Азије, и то је имплицитна критика западне хегемоније у уметности, каже Наташа Илић, једна од кустоскиња. Ако је било мало рискантно радити са женским културним колективом који не долази из велике институције, већ из релативно малог града и непознате средине, претпостављам да би следећи бијенале могао имати једног озбиљног мушког директора неке озбиљне западне институције.

Доста је уметника из регије, како се сад називају државе некадашње Југославије. Различитих генерација. И доста је радова који су већ виђени у Београду.

Гусарка Џени

Руски уметнички колектив Што делат, поред Опере Перестројка, овде је премијерно приказао видео-рад Нови партизани који указује на неуралгичне тачке скоро свих политичких, друштвених и мањинских група постсоцијалистичке Југославије. У целини је снимљен и продуциран у Србији и реализован у маниру перeстројке.

Наша Даринка Поп Митић има два рада: мурал Гусарка Џени отвара поставку у Антрепоу, а у једној од соба у фабрици дувана постављена је амбијентална целина Пејсажи која је прошле године награђена на Октобарском салону. Музеј америчке уметности, иако интернационалан пројекат, потекао је из ове средине. Приказан је пре неколико година у београдском Музеју савремене уметности.

Слике савременог дубоко подељеног и исполитизованог света смењују се са духовитим и иронично-саркастичним. Нема интимистичких радова. Иако је још веома живо сећање на разочаравајуће искуство социјализма у пракси, нада у бољи и праведнији свет није нестала. Оштро се критикује свет у којем живимо, траже се промене које би требало да побољшају услове живота. Препознатљив визуелни идентитет Дејана Кршића само појачава активистичку енергију пројекта.

Ово је ангажована изложба, левичарска, поштена. Истанбулски бијенале неће да буде лепо. Ни да умири. Многи ће рећи да у радовима има превише политике, идеологије и статистике, а премало уметности. Али, ако вам је у овом времену тржишне културе и наплативог плурализма добро, чему још уметност?