Полицајци у уметниковој глави

Да ли је уметност политична? Или је погрешно скренула и постала мање уметност, а више културни и друштвени активизам? Да ли се савремена уметност претворила у социјални  реализам и који су аргумeнти за то?

О овим питањима на беспрекорном british english, у маниру Би-Би Сијевих коментатора, полемишу  двe фиктивне особе, два мушка гласа која чујемо на најновијој изложби Владимира Николића у Салону МСУ названој Voice over. 

„Сценографију” за ове дијалоге чине призори једне планине која вас, иако припада обронцима Дурмитора, лако може завести да је део Сезанових пејзажа, као и црно-бели снимци уметника који у неком радном простору, у маниру перформанаса из седамдесетих година, забија ножеве у картонске кутије и набацује колутове на вертикални стубић...

Четврти призор, који не прате коментари особа које је Николић назвао Марк и Q (Q као куратор), приказује уметника који манипулише знацима модерног сликарства препознатим у делима Маљевича или Арпа...

Аутор дијалога који се одвија између Марка и Q је Владимир Николић (1974), а Марк и Q су заправо персонификација уметникових личних дилема.

„Уметност увек прати некакав шум који је и послужио као полазиште за ове радове. Око сваког уметничког рада када се изложи крену неки гласови – гласови публике, историчара уметности или гласови институције. То је интерпретација без које ниједан рад не постоји као објекат и моја идеја је била да све те гласове који окружују уметничко дело материјализујем и напишем  ове мале комаде. Сами перформанси које посетилац посматра ништа не значе, они су само сцена за причу коју сам написао и коју посетилац изложбе чује када стави слушалице. И ја у мојој глави заправо имам неког мог личног куратора, имам доброг и лошег полицајца који се стално свађају око тога да ли је нешто добро или лоше и има ли или нема смисла радити на томе”, каже Владимир Николић.

Познат између осталог и по томе што су његови радови пријемчиви за публику, као што је био случај са чувеним снимком жене нарикаче из Црне Горе на гробу Марсела Дишана у Руану (видео-рад из 2004. године), Владимир Николић и на овој изложби задржава ниво комуникативности и хумора кроз атмосферу коју креирају раздрагани и опуштени „коментатори”, чији је дијалог све само не сувопаран.

„Тешко је разумети савремену уметност ако нисте едуковани у том правцу. Желим да се посматрач осећа пријатно, а не нелагодно, јер савремена уметност због сериозности често може довести човека у стање нелагодности и запитаности да ли ће моћи да схвати оно што види”, каже Николић.

Да ли уметност треба да се бави питањима која муче човечанство или треба да буде „уметничка”? И о овом проблему разговарају Марк и Q, а у том процепу је и Владимир Николић као савремени уметник.

„Немам проблем са ангажованом уметношћу, али не видим смисао ако се превише одступи од уметничког језика. У овом креираном дијалогу дотакао сам се те теме и расправе да ли савремена уметност нагиње соцреализму због своје реалистичности и документаризма. Али, ни сам немам одговор на то питање. Ако урадим неки политички ангажован рад, убрзо осетим потребу да се вратим ликовности и обрнуто, ако се препустим стварању на тај начин, онда  ми се учини да сам запоставио своје грађанско и политичко биће”, објашњава уметник који је за ову прилику ангажовао два професионална глумца Енглеза. Говорне сцене снимљене су у Берлину, граду у којем је, по Николићевим речима, и ангажовање глумаца и изнајмљивање студија плаћено разумном сумом новца за коју се у Београду ништа од тога не би могло остварити.

На управо отвореном Октобарском салону Владимир Николић изложио је видео-инсталацију „The first murder” или „Пра убиство” посвећену филму који документује убиство краља Александра у Марсеју 1934. године.

„Током једног резиденцијалног боравка у Марсеју отишао сам на место где је извршен атентат на краља Александра. Недалеко од табле са натписом да је 1934. овде убијен краљ Александар Карађорђевић, сада је постављен карусел, вртешка са коњићима, што се на неки начин поклапа са призором из аутентичног филма где се виде коњаници и замах сабљом према атентатору.

На лицу места сам се такође уверио да су у односу на документарни филм из 1934. на овом месту све зграде и даље исте, па су чак и уличне светиљке поређане као што су биле”, каже Владимир Николић и напомиње да у овом раду њега није занимао чин убиства, него филм, за који је пронашао да има култни статус у категорији филмских журнала јер документује убиство једне познате особе.

У свету такав статус имају још четири филма, међу којима су сахрана краљице Викторије, убиство Франца Јозефа Хабзбуршког,  крунисање цара Николаја и смрт Кенедија у Даласу.

Заинтригиран статусом самог филма, Владимир Николић је, уз помоћ архива Кинотеке, извукао сваки кадар посебно из филма, одредио тачна места где је камера тада била постављена и са истих места 2009. године у Марсеју начинио нове снимке. Уз идентичну монтажу, настао је нови филм који се у простору Музеја „25. мај” истовремено приказује уз онај из 1934. године.