Ухвати ме, ако можеш

Свеколика машта почива на приповедању. Приповедање је и рефлексија на време прошло а и стварање екснихило, измишљање нових светова. Рецимо, протагонисти Браће Грим Терија Гилијама, Вилхелм и Јакоб, чувени немачки аутори који су прикупљали фолклорне приче и уобличавали их у бајке, били су мајстори приповедања. Али у овој филмској псеудобиографији, Вил и Џек (Мет Дејмон и Хит Леџер) започели су као преваранти и илузионисти који су поседовали вештину да обману, засене, заведу неуки пук. Приповедање је завођење. Свака наративна форма поседује еротични набој (о овоме говори и књижевни теоретичар Питер Брукс). Шехерезада заводи приповедањем. Исто чини и Казанова.

Јунаци филмског остварења Браћа Блум младог редитеља Рајана Џонсона, два млада човека одрасла у дому, која се од реалности бране измишљањем прича, постају уметници преваре – старији брат Стивен (у тумачењу Марка Рафала) пред сваку превару конструише нову причу са утемељеним идентитетима, путањама и сензибилитетом који жртва, тачније „мета”, са успехом прогута те браћа финансијски профитирају. Млађи брат, којег једноставно зову Блум (оскаровац Едријен Броди), већ је заморен непрекидним заодевањем у рухо нове роле коју би ингениозни брат смислио. Браћа заводе својом причом. И њихов циљ заправо и није новац већ авантура, плезир који свака обмана доноси. Али то је та бодријаровска игра завођења, која се не исцрпљује једном обманом, већ постаје модус вивенди и за оног који заводи, заводника приповедача којем је неопходна публика.

(/slika2)Као и у злочину, и у завођењу постоји нешто готово безлично и ритуално. Приповедање дивних заводничких прича доводи се у питање када браћа лоцирају нову мету, ексцентричну младу наследницу Пенелопу (Рејчел Вајс) у коју се млађи брат, сензитивни меланхолик, заљубљује а која са њима улази у авантуре диљем Европе – од Грчке, преко Црне Горе до Берлина, Прага и Мексика. Безлични ритуал за млађег брата коначно постаје права љубав. Браћа Блум доносе ауру управо снолике, маштовите, петарпановске слике света. Живот браће Блум је непрекидна романса, романса са сопственом уобразиљом. Приповедање одржава протагонисте у животу, њих саме и ликове који они одигравају. Но, хистрионска природа ових приповедача чини их неретко несрећним усамљеним, дистанцираним. Та приповедања не би успевала да у њима нема страсти, макар и перверзне. Нека од ових завођења измишљањем и присвајањем туђих идентитета показују се и малигним – то нису игре удвоје већ играч заводник остаје сам, у аутоеротском плесу. Атмосфера филма сугерише носталгију, преддигитално доба, мистерију; јунаке не можемо лако позиционирати ни у коју посебну декаду прошлог или пак у почетак овог века, они су измештени, попут острва. Изгледају тако анахроно и стога неодољиво романтично. Не само сјајне глумачке роле тројца Броди–Вајс–Рафало, већ и један ненаметљиви глумац уписује се у ову листу заводничких подухвата – будући да су Браћа Блум добрим делом снимана и у Београду, наш град је „одглумио” Петроград и Берлин, успешно показујући своју визуелну хистрионску природу (пре неколико година, Београд нас је у филму Оливера Паркера Затамњење завео „претварајући” се да је Рим).

(/slika3)Филмска завођења приповедањем, креирањем имагинативних прича и фиктивних идентитета протагониста, жанровски описују лук од авантуристичког филма, комедије, романтичне комедије, преко мелодраме, до кримића, психолошког трилера и псеудобиографије. Давна романтична комедија Ернста Лубича из тридесетих година прошлог века Невоље у рају, рецимо, прати авантуре и романсу атрактивног хетеропара европских лопова који се издају за аристократе; у Опасним везама Стивена Фрирса (по епистоларном роману Де Лаклоа) Маркиза (Глен Клоуз) и Виконт (Џон Малкович) доконе аристократе, забављају се ткањем дворских сплетки, сексуално алузивних и дискредитујућих прича са фаталним расплетом; у Талентованом господину Риплију Ентонија Мингеле (по прози Патрише Хајсмит) брутални и бескрупулозни лик „невинашцета” Мета Дејмона краде идентитет бонвивану Риплију (Џад Лоу), америчком богаташу на пропутовањима кроз европске метрополе; у психотрилеру Мизери Роба Рајнера (по роману хорор мајстора, Стивена Кинга) писац треш новела о истоименој јунакињи (Џејмс Кан) заточен је у кући најверније обожаватељке (Кети Бејтс), психотичне домаћице, и присиљен да испише нови роман у којем васкрсава Мизери; хомосексуалац Луис (Вилијам Харт) делећи ћелију са активистом левице Валентином (Раул Хулија), у остварењу Пољубац жене паука Бразилца Хектора Бабенка (роман Мануела Пуига), не само да хипнотички заводи својим измаштаним причама са референцама на јунакиње noir филмова и класичних холивудских мелодрама већ даје свом боравку у заточеништву смисао; у Дежурним кривцима Брајана Сингера, једном од савремених филмова са најбољим преокретом и расплетом, протагониста са не случајним надимком Речити (Вербал), Кевин Спејси, врхунски је приповедач обмањивач – он истовремено својом минуциозном конструкцијом приче и заводи, и застрашује, и изазива сажаљење; дебитантско редитељско ремек-дело Џорџа Клунија, Исповести опасног ума, непоуздана неауторизована аутобиографија ТВ звезде Чака Бериса (Сем Роквел), прати типично подвојени живот уметника преваре који ради и као тајни агент ЦИА; необично шармантни и уверљиви Френк Ебигнејл (Лионардо ди Каприо), истинска личност – фалсификатор чекова, лажни пилот „Пан Ама”, адвокат, па чак и хирург – у филму Стивена Спилберга, Ухвати ме,ако можеш, поставио је свет као своје велико игралиште али и театарску сцену и филмске кулисе на којима изводи своје бриљантне перформансе лажних идентитета. Мануел Пуиг, почетком осамдесетих, насловио је један свој роман Нек је вечно проклет читалац ових редова, директно упозоравајући читаоца да је увек објект ауторовог завођења, увек у мрежи његових приповедачких стратегија.

И Браћу Блум могли бисмо исписивати изнова и изнова у сваком филмском читању – као петарпановску авантуру, као борбу аутора текста, сценарија сваке преваре (старији брат), са извођачем текста (млађи брат), као иницијацију и губљење невиности у авантуристичком умећу једне жене – задржавајући сваки пут ту еротичност читања, на коју нам пажњу обраћа Ролан Барт. Сваки а стога и филмски текст може у нама изазвати уживање, плезир (у Бартовој терминологији такав текст је читљив текст, онај који поседује непромењиво значење које је зацртао сам писац) или пак усхићење, juissance (текст којем ми конструишемо бројна значења исписујући га сваким новим читањем), као тренутак у којем текстуално и сексуално задовољство конвергирају у својеврсну текстазу.