Винчанске праисторијске мини сукње

Смемо ли да наслутимо да је на овим просторима, оприлике од 5.400 до 4.700 године пре Христа, измишљена одећа коју и данас радо облаче многе Евине потомкиње?

Непосредних доказа још нема јер није пронађена ниједна подземна гробница (некропола), али су ондашњи мајстори глином уметнички дочарали шта су становнице насеља на месту садашњег Плочника покрај Прокупља носиле. (Сећате се ту је кнез Лазар 1386. до ногу потукао Турке, што француски путописац Жан Фроасар касније поткрепљује са 30.000 изгинулих османлијских ратника). На чему истраживачи темеље своје претпоставке?

Уживали у лепоти

На мноштву фигурина које указују да су израђивачи веродостојно приказали тадашњи живот, иако су у својим уметничким маштаријама правили кентауре, хермафродите, главе с маскама, лица која подсећају на марсовце... Управо на овим руковоринама су представљене жене с кратким сукњама и разголићених груди, са украсима у коси, око врата и на рукама. Наравно, неке су више волеле да се појављујују покривених колена и попрсја.

Облачење је, свакако, зависило од климатских прилика, положаја у племену и ко зна чега још. Извесно је да је у доба винчанске културе било топлије, што је, можда, једно од објашњења делимичног раскомоћивања. Ни неупућени посетилац не може да се отме утиску да су праисторијски људи уживали у лепоти, што поткрепљује шездесетак фигурина и грнчарије различних облика. Зашто би се узалуд трудили да оставе оваква сведочанства? Одећу су кројиле жене, углавном од доступних сировина – претежно животињског крзна, које су прошивали иглама од кости, а велики број тегова наводи на помисао да су знале и да ткају тканине! Према отисцима на посудама умеле су, по свему судећи, да плету асуре.

"Опседнута сам жељом да откријем како су изгледали и још много тога из свакодневног живота", наглашава археолог Јулка Кузмановић-Цветковић из Музеја Топлице у Прокупљу. "Посао археолога је да у свему тражимо човека који је стварао, хранио се, имао породицу и пријатеље, радосне и тужне тренутке..."

Насеобина се простирала на 120 хектара, а истражен је тек делић налазишта (1.500 квадратних метара), оивичена с југа реком Топлицом, са запада Паљевским потоком, а са истока Баском реком. Сврстана је у надалеко чувену виначнску културу, највећу у преисторији (цветала од 5.500 до 4.000 пре нове ере), на подручју данашње Србије, Македоније, Босне и Румуније, названу према месташцету Винча на обалама Дунава, десетак километара удаљеном од Београда, у чијем је атару у 20. веку ископано осам неолитских села.

Бакарно доба раније

Откриће најстаријег рудника у Европи недалеко од реке Млаве убедљиво показује да је у то прадавно време Винча оличавала прву европску металну културу, а то је још једном потврђено археолошким налазиштем у Плочнику. Чак се појава бакарног доба у Европи помера 500 година раније! (Обрада бакра је први ступањ човековог коришћења метала).

Плочнички житељи су се – према досадашњем сазнању – бавили земљорадњом и сточарством, што је главна одлика привређивања у неолиту, а обрађивали су камен, кости и од најранијих дана бакар. Металургија је, дакле, итекако била заступљена! Пећи за топљење изван куће имале су земљане испусте налик цевима којима се струјао ваздук кроз стотите рупица и неку врсту димњака, чиме је поспешивање разгоревање, а радници штићени од удисања отровних испарења.

На врхунцу процвата овог металуршког средишта поједине породице су се иселиле десетак километара источно, успостављајући нова пребивалишта, и таквих до сада забележено десетак, углавном мањих.

"Нисмо рачунали колико је могло бити кућа, ни становника", објашњава наша саговорница којој је у вишегодишњем трагању стручно помагао мр Душан Шљивар из Народног музеја у Београду. "Понекад се потпуно разилазимо: он истиче металургију, а ја металурге. Волела бих да поред пећи које смо нашли угледамо неког мајстора".

Налази сведоче да је постојала устаљена подела рада и племенско устројство. Куће су имале пећи и нарочита удубљења за одлагање смећа, житељи су спавали на простиркама (вероватно рогозине) и крзну, правили су одећу од вуне, лана и штављене коже и гајили животиње. Особиту бригу посвећивали су деци, на шта упућују играчке и звечке од иловаче и незграпно извајани лончићи које су играјући се вајали малишани.

Налазиште Плочник је први пут откопано 1927. када је грађена железничка пруга до Косова и Метохије. Готово седам деценија доцније (1996) обновљена су подробна ископавања која су пријатно изненадила и упућене и неупућене.

Археолози сањају да једног дана изрони целокупно (велико) насеље да би савремени посетиоци у пуном сјају видели како су људи живели у праисторији.