Покретни вируси

БИОХОРОР
Од Бокачовог Декамерона, параболе о приповедању и причању приче као својеврсном серуму који цивилизацију спасава од куге (и иних вируса), преко Куге Албера Камија који је егстенцијални страх преточио у двадесетовековну евокацију кужне пошасти, до Борислава Пекића који веку галопирајућег техно прогреса преписује карантин у свом Беснилу, идеја вируса као уништитеља човечанства достигла је врхунац управо кроз генетски модификован микроорганизам.

Будући да је ера седамдесетих донела и први Интелов микропpоцесор, и лет Апола 17 на Месец, прву неутронску бомбу, а потом и примену ултразвука у медицини, као и вештачку оплодњу, не чуди и рефлексија ових открића у филмским наративима. Аутори склонији жанровима негативне утопије обележили су ову декаду чувеним филмовима катастрофе, а већина заплета заснована је на могућностима и прејудицираним трагичним последицама примене биотехнологије. Вирус постаје метафора глобалне менталне пошасти, декаденција људске расе која инструментализује технологију, удаљавајући се од изворних, античких принципа техне као сазнања, умећа.

Претече биотероризма

У култном Касандрином мосту (Cassandra Crossing), редитеља Џорџа Косматоса, из лабораторије у Женеви неименовани терористи краду смртоносни пнеумовирус. Први заражени путује међународним возом кроз Европу, на север. Интервенцијом америчких снага (пуковник Берт Ланкастер) воз је запечаћен, а његова путања је скренута у Пољску у близину бившег концлогора. Иако прилично сценаристички испразан, уз светске глумачке звезде као што су Ава Гарднер, Софија Лорен, Ингрид Тулин, Мартин Шин, Ричард Харис, овај продуцентски пројекат Карла Понтија оставио је трага у историји филма као значајна жанровска одредница која је међу првима отворила тему биотероризма, иако су седамдесетих европски терористи били далеко од биотехнологије. Ову декаду обележиће са једне стране и Канађанин Дејвид Кроненберг са својим узнемирујућим вирулентним хорорима – Беснило (Rabid) приповеда о вирусу вампиризма којег девојка након саобраћајне несреће задобија у једној приватној клиници за пластичну хирургију. Њено тело се на зачудан начин опоравља од повреда али заузврат почиње да шири пошаст. Кроненберг ће као вечити мотив свог филмског приповедања носити ову метафору људског тела које је биотехнологијом трансформисано у језивог киборга.

С друге стране, роман аутора Ричарда Метисона Ја сам легенда из педесетих доживео је прву већу екранизацију управо седамдесетих као Omega Man редитеља Бориса Сагала. Чарлтон Хестон се као последњи човек на свету бори против зомбираних креатура изопачених генетски модификованим вирусом, последицом биолошког рата Кине и Русије – ово су трагови хладноратовске параноје започете у холивудској кинематографији још крајем четрдесетих и почетком педесетих у делима као што су Створење из другог света (The Thing From Another World) Кристијана Најбија (са непотписаним Хауардом Хоксом) из 1951. но свакако је далеко познатији Карпентеров римејк Створ (The Thing) из 1982. Почетак декаде AIDS, осамдесете, обележио је и јапанско-амерички осврт на достигнућа биоинжењеринга. У остварењу Вирус јапанског редитеља Кинђи Фукасакуа, нови лабораторијски вирус пронађен да би уништио све постојеће вирусе, по већ клишираној драматуршкој матрици, отима се контроли научника, док једина безбедна локација за преживеле људе постаје ледени Антарктик.

Деведесете су у филмским постапокалиптичним причама наставиле тренд захуктавања злоупотребе биотехнологије. Тери Гилијам у суморној визији катастрофичне будућности у 12 мајмуна (12 Monkeys) свог јунака (Бруса Вилиса) шаље из блиске будућности у почетак деведесетих да би спречио ширење лабораторијски узгајаног вируса.

Земља зомбија

Нови миленијум задржава континуитет. У првом делу франшизе настале на основу истоимене компјутерске игрице Притајено зло (Resident Evil) редитеља Пола В. С. Андерсона, својеврсној посвети литератури Луиса Керола, перцепцију хероине Алисе (Мила Јововић) не изобличују зачудни јунаци Земље чуда већ зомбирани научници мегакорпорације која је биоинжењерингом продуковала опасни Т-вирус. Изоловати, запечатити и уништити и даље остају три свете команде којима се јунак разрачунава са контаминираним нељудским креатурама.

Коначно, актуелни високобуџетни холивудски хит Ја сам легенда (I Am Legend) редитеља Френсиса Лоренса поново буди страхове од једног јединог јахача постапокалипсе, вируса. У скорој будућности, уместо лека за рак заснованог на дијаболичкој структури вируса, научница (Ема Томсон) конструисала је заправо убиствену заразу. Вил Смит је једини преживели у Њујорку након вирусне пошасти. Он је бивши официр који дане проводи са најбољем пријатељем, немачким овчаром Семом и патролира сабласним улицама Велике јабуке. У својој кућној лабораторији покушава да пронађе лековити серум. Ноћу, пак, из својих скровишта излазе жедни вампиролики зомбији, а тај контрапункт Светлости и Таме, у фотографији је решен изузетно осветљеним, готово идиличним, пасторалним панорамама и тоталима њујоршких улица у подне, насупрот сведеним десатурисаним портретима бестијалних креатура. Као римејк поменутог филма Omega Man, визуелно и драматуршки ово остварење ипак се највише ослања на негативну утопију Британца Денија Бојла – 28 дана касније (28 Days Later), у коме јунак, пробуђен из коме, спознаје да је један од ретких преживелих након епидемије на Острву.

Поред омажа незаобилазној музичкој икони седамдесетих, Бобу Марлију, који је веровао не у врли нови већ само у бољи свет (у филму је коришћена музика са албума Legend!), Ја сам легенда нас подсећа на болну сентенцу – пут до пакла поплочан је најбољим намерама и жељама. Остаје стрепња, али и нада да се неће обистинити завршне речи Камијевог дела и да куга, ипак, неће поново пробудити своје пацове и послати их да угину у неком срећном граду.

Весна Перић

-----------------------------------------------------------

Ја сам легенда

Роман Ричарда Метисона "Ја сам легенда", култно дело хорор књижевности, недавно је доживео реиздање код "Чаробне књиге". Ова антиутопијска прича, коју многи сматрају најузбудљивијом причом тог жанра још од Дракуле, делимично у себи садржи и елементе научне фантастике и карактерне драме. Она описује драму последњег човека на земљи.

Његову ситуацију погоршава сазнање да је корен пандемије проузроковала његова врста – човек.

Више од пола века када је написана (1954), ова прича и даље заокупља машту људи, инспирише писце и редитеље. Ових дана гледамо трећу екранизацију овог романа. И друга дела Ричарда Метисона су доживела екранизацију – "Невероватни човек који се смањује", "Дуел" (у режији Стивена Спилберга) и "Док будан сањам" (са Робином Вилијамсом и Кјубом Гудингом Јуниором у главним улогама). За већину њих је писао и сценарио. Ричард Метисон је четвороструки добитник признања "World Fantasy Award", као и награде "Брем Стокер" за најбољу збирку хорор прича, међу којима је и роман "Ја сам легенда".