Pokretni virusi

BIOHOROR
Od Bokačovog Dekamerona, parabole o pripovedanju i pričanju priče kao svojevrsnom serumu koji civilizaciju spasava od kuge (i inih virusa), preko Kuge Albera Kamija koji je egstencijalni strah pretočio u dvadesetovekovnu evokaciju kužne pošasti, do Borislava Pekića koji veku galopirajućeg tehno progresa prepisuje karantin u svom Besnilu, ideja virusa kao uništitelja čovečanstva dostigla je vrhunac upravo kroz genetski modifikovan mikroorganizam.

Budući da je era sedamdesetih donela i prvi Intelov mikroppocesor, i let Apola 17 na Mesec, prvu neutronsku bombu, a potom i primenu ultrazvuka u medicini, kao i veštačku oplodnju, ne čudi i refleksija ovih otkrića u filmskim narativima. Autori skloniji žanrovima negativne utopije obeležili su ovu dekadu čuvenim filmovima katastrofe, a većina zapleta zasnovana je na mogućnostima i prejudiciranim tragičnim posledicama primene biotehnologije. Virus postaje metafora globalne mentalne pošasti, dekadencija ljudske rase koja instrumentalizuje tehnologiju, udaljavajući se od izvornih, antičkih principa tehne kao saznanja, umeća.

Preteče bioterorizma

U kultnom Kasandrinom mostu (Cassandra Crossing), reditelja Džordža Kosmatosa, iz laboratorije u Ženevi neimenovani teroristi kradu smrtonosni pneumovirus. Prvi zaraženi putuje međunarodnim vozom kroz Evropu, na sever. Intervencijom američkih snaga (pukovnik Bert Lankaster) voz je zapečaćen, a njegova putanja je skrenuta u Poljsku u blizinu bivšeg konclogora. Iako prilično scenaristički isprazan, uz svetske glumačke zvezde kao što su Ava Gardner, Sofija Loren, Ingrid Tulin, Martin Šin, Ričard Haris, ovaj producentski projekat Karla Pontija ostavio je traga u istoriji filma kao značajna žanrovska odrednica koja je među prvima otvorila temu bioterorizma, iako su sedamdesetih evropski teroristi bili daleko od biotehnologije. Ovu dekadu obeležiće sa jedne strane i Kanađanin Dejvid Kronenberg sa svojim uznemirujućim virulentnim hororima – Besnilo (Rabid) pripoveda o virusu vampirizma kojeg devojka nakon saobraćajne nesreće zadobija u jednoj privatnoj klinici za plastičnu hirurgiju. Njeno telo se na začudan način oporavlja od povreda ali zauzvrat počinje da širi pošast. Kronenberg će kao večiti motiv svog filmskog pripovedanja nositi ovu metaforu ljudskog tela koje je biotehnologijom transformisano u jezivog kiborga.

S druge strane, roman autora Ričarda Metisona Ja sam legenda iz pedesetih doživeo je prvu veću ekranizaciju upravo sedamdesetih kao Omega Man reditelja Borisa Sagala. Čarlton Heston se kao poslednji čovek na svetu bori protiv zombiranih kreatura izopačenih genetski modifikovanim virusom, posledicom biološkog rata Kine i Rusije – ovo su tragovi hladnoratovske paranoje započete u holivudskoj kinematografiji još krajem četrdesetih i početkom pedesetih u delima kao što su Stvorenje iz drugog sveta (The Thing From Another World) Kristijana Najbija (sa nepotpisanim Hauardom Hoksom) iz 1951. no svakako je daleko poznatiji Karpenterov rimejk Stvor (The Thing) iz 1982. Početak dekade AIDS, osamdesete, obeležio je i japansko-američki osvrt na dostignuća bioinženjeringa. U ostvarenju Virus japanskog reditelja Kinđi Fukasakua, novi laboratorijski virus pronađen da bi uništio sve postojeće viruse, po već kliširanoj dramaturškoj matrici, otima se kontroli naučnika, dok jedina bezbedna lokacija za preživele ljude postaje ledeni Antarktik.

Devedesete su u filmskim postapokaliptičnim pričama nastavile trend zahuktavanja zloupotrebe biotehnologije. Teri Gilijam u sumornoj viziji katastrofične budućnosti u 12 majmuna (12 Monkeys) svog junaka (Brusa Vilisa) šalje iz bliske budućnosti u početak devedesetih da bi sprečio širenje laboratorijski uzgajanog virusa.

Zemlja zombija

Novi milenijum zadržava kontinuitet. U prvom delu franšize nastale na osnovu istoimene kompjuterske igrice Pritajeno zlo (Resident Evil) reditelja Pola V. S. Andersona, svojevrsnoj posveti literaturi Luisa Kerola, percepciju heroine Alise (Mila Jovović) ne izobličuju začudni junaci Zemlje čuda već zombirani naučnici megakorporacije koja je bioinženjeringom produkovala opasni T-virus. Izolovati, zapečatiti i uništiti i dalje ostaju tri svete komande kojima se junak razračunava sa kontaminiranim neljudskim kreaturama.

Konačno, aktuelni visokobudžetni holivudski hit Ja sam legenda (I Am Legend) reditelja Frensisa Lorensa ponovo budi strahove od jednog jedinog jahača postapokalipse, virusa. U skoroj budućnosti, umesto leka za rak zasnovanog na dijaboličkoj strukturi virusa, naučnica (Ema Tomson) konstruisala je zapravo ubistvenu zarazu. Vil Smit je jedini preživeli u Njujorku nakon virusne pošasti. On je bivši oficir koji dane provodi sa najboljem prijateljem, nemačkim ovčarom Semom i patrolira sablasnim ulicama Velike jabuke. U svojoj kućnoj laboratoriji pokušava da pronađe lekoviti serum. Noću, pak, iz svojih skrovišta izlaze žedni vampiroliki zombiji, a taj kontrapunkt Svetlosti i Tame, u fotografiji je rešen izuzetno osvetljenim, gotovo idiličnim, pastoralnim panoramama i totalima njujorških ulica u podne, nasuprot svedenim desaturisanim portretima bestijalnih kreatura. Kao rimejk pomenutog filma Omega Man, vizuelno i dramaturški ovo ostvarenje ipak se najviše oslanja na negativnu utopiju Britanca Denija Bojla – 28 dana kasnije (28 Days Later), u kome junak, probuđen iz kome, spoznaje da je jedan od retkih preživelih nakon epidemije na Ostrvu.

Pored omaža nezaobilaznoj muzičkoj ikoni sedamdesetih, Bobu Marliju, koji je verovao ne u vrli novi već samo u bolji svet (u filmu je korišćena muzika sa albuma Legend!), Ja sam legenda nas podseća na bolnu sentencu – put do pakla popločan je najboljim namerama i željama. Ostaje strepnja, ali i nada da se neće obistiniti završne reči Kamijevog dela i da kuga, ipak, neće ponovo probuditi svoje pacove i poslati ih da uginu u nekom srećnom gradu.

Vesna Perić

-----------------------------------------------------------

Ja sam legenda

Roman Ričarda Metisona "Ja sam legenda", kultno delo horor književnosti, nedavno je doživeo reizdanje kod "Čarobne knjige". Ova antiutopijska priča, koju mnogi smatraju najuzbudljivijom pričom tog žanra još od Drakule, delimično u sebi sadrži i elemente naučne fantastike i karakterne drame. Ona opisuje dramu poslednjeg čoveka na zemlji.

Njegovu situaciju pogoršava saznanje da je koren pandemije prouzrokovala njegova vrsta – čovek.

Više od pola veka kada je napisana (1954), ova priča i dalje zaokuplja maštu ljudi, inspiriše pisce i reditelje. Ovih dana gledamo treću ekranizaciju ovog romana. I druga dela Ričarda Metisona su doživela ekranizaciju – "Neverovatni čovek koji se smanjuje", "Duel" (u režiji Stivena Spilberga) i "Dok budan sanjam" (sa Robinom Vilijamsom i Kjubom Gudingom Juniorom u glavnim ulogama). Za većinu njih je pisao i scenario. Ričard Metison je četvorostruki dobitnik priznanja "World Fantasy Award", kao i nagrade "Brem Stoker" za najbolju zbirku horor priča, među kojima je i roman "Ja sam legenda".